Просветни гласник

.наука и настава

113

«Исто тако ствар стоји и са другом замерком. Ако замислимо да се између два објекта уништи сваки реалан садржај који је првобитно био између њих, не доиустив при том никакву промену на самим тим објектима, онда ми једино можемо добити утиске тих објеката и ништа више, пошто, као што је већ поменуто, објекти чине на нас утиске који њима одговарају. Дакде из тога не може да сдедује никаква престава празнога. Исто тако се може, по Јуму, да отклони и трећа замерка која проистиче из немогућности кретања без реалног нростора. Пошто је, вели Јум, могуће да се реадни садржај међу растављеним објектима уништи без икакве промене на самим тим објектима, онда је могуће да између тих објеката дођу други, а да се такође ири том не изврши никаква промена на н>има. Дакде кретање је у реадном простору могуће а да се при том избегне узајамно потискивање обј«ката до у бесконачност; иди пак узајамно нродирање иди на послетку кружно враћање покренутог објекта на нрвобитно своје место. Тиме је у гдавном завршено Јумово третирање простора и времена. Као што смо још раније напоменуди, Јум није био у стању да отклони ове три замерке противу учења о немогућности празнога простора. Очевидно је да је његова теорија коју он ноставља у намери да отклони те замерке нетачна, јер базира на апсурдним и немогућим претпоставкама. Нрво није истина да ће два објекта који су растављени један од другога иреадном дистанцијом да дејствују на чудни орган на исги начин на који ће то да чине објекти између којих постоје реални садржаји. У првом случају објекти ће да утичу на чула на онај начин на који то чине објекти који се непосредно додирују, а у другом на начин на који то чине удаљени објекти. Видни угао ће према томе у нрвом случају очевидно бити мањи него ли у другом. Јер апсолутно ништа (Јумово мрачно) Јесте осуство свега позитивног, а оно као такво не може да има никакву позитивну особину, па ни особину распростртости, пошто је ова несумњиво, припадајући само реалноме, једна таква позитивна особина. Исто је тако нетачно и Јумово тврђење да би човек, који би, лебдећи у апсолутно мрачноме, иокретао своје удове и на тај начин добио преставу времена услед тих сензација које би се на махове појављиваде у његовој свести. То је ногрешно. Јер да би постала у свести ирестава времена из опажања промене, треба да у свести већ постоје релативно непроменљива Факта.' 20 Међутим Јум замишља да је свест тог човека првобитно празна. 20 Види о томе: »Рппгјрјеп (1ег Егкепп1;ш81ећге. Рго1едотепа гиг аћзо1и1еп Ме(;арћ\81к', уоп с1-г Вгашв1ау Ре^гошјеуИсвк III. КарИе1. 1Не 2еШ1сће 2гап8всепс1еп2 (1ез Јсћ иш1 (1ег Ј(1еп(;1Шв8а(;2. ст. 40—41.

просветни гласник, i. књ., '2. св., 1908.

8