Просветни гласник

234

ИГОСВЕТНЦ ГЛАСНИК

ретко или никакво не употребљава — што је могућноет ту, то јој одређује апеолутну вредност. Ал.и сем ове користи и вредности Француске наставе, које просто саме собом долазе, ваља и мора се тежити и другим. Ово тим пре, што научно правидна метода тако иде на сусрет практичним захтевима, да поступање ио њојзи и њена иримена чини испуњавање опих. Од тих практичних захтева иоменућемо два — сиособност Француски језик употребљавати до неког степена усмено и писмено. Овај је захтев тражен посдедњих десетина година и дуго и енергично, причем се наводило зашто је неизбежан и како је немогућ. У оно се друго истина дуго и не без разлога сумњало и то просто само зато, што су одиста ученици виших школа у усменој употреби сасвим ретко постизавали више од неког јадног и рђавог муцања. Слободни написмени радови носили су истина до неког степена печат граматичке правилности, али су понајвише показивали, да је Фразеолошко увек узимато ас! ћос и често без доста разумевања из речника и према томе с идиоматске стране показивали све, само не национално Француску боју. Тако рђави уснеси говорили су колико против могућности научити Француски у реченим правцима, толико и против методе, но којој се то хтело урадити. То је била т. з. граматичка или индиректна метода, која се издаје да се може по њој научити језик странпутицом — учећи граматику. Али кодико граматика никако не значи колико и језик, толико исто не значи ни знање, шта више ни највеће из граматике колико знање или шта вшпе и владање неким језиком. II уколико се више долазило у новије време до уверења, да је код језиковне наставе, нарочито код нових језика, много значајни.је учити језик, него ли граматику, утолико се више појимало, да стару методу ваља оставити и гледати, како би се дошло на неки други начин до циља. То је донело и изазвало директну методу. Методичари су говорили, језик,' који се не учи из чисто језиковно-научног интереса, него зато, што се желимо упознати с њиме, како бисмо учинили познанство с духовним производима овог или оног народа, етадоженим у њему, како бисмо могди у неком елучају непосредно усмено или писмено саобраћати с тим народом, такав језик треба учити из њега самога, у њему самоме и преко њега самога, онако како се он пише и говорн. То је и природан пут и одговара у истн мах научним захтевима. Цео реФормни покрет на пољу језиковне наставе има за језгру ту мегоду. Она је средиште, алфа и омега свих његових захтева. На другом месту доћи ћу опет на ту ствар. Овде ћу само истаћи, да та метода не само тврди, да је сасвим могуће постићи усмено и нисмено знање из Француског у одређеним границама из језиковног градива, обрађеног у школи, него је већ и поднела стварне доказе видљивим успо-