Просветни гласник

6

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

љања књига потребних за лектиру итд. Наравно, реч је о директорима који разумеју посао. Напослетку, не би требало да су средае школе без нарочитог инструктивнога и стручнога надзора над учењем како овога предмета, српскога језика и књижевности тако и осталих предмета. А такав надзор, који би у целој Србији вршила два лица (једно за математичко-природњачке, а друго за језико-историске предмете) спојен са наградом и одликовањем (тегсез е4 ћопог), знатно би повећао успех у свима средњо-школским предметима, па и у овом: у српском језику и књижевности. IV

28. Јануара 1909 год. У Београду. ПредсеДник комисије Момчило Иваннћ Чданови комисије Јов. Н. Тошић, Навле Пошовић, Ј. Скерлић Награђени ученици Према предлогу комисијском, који је усвојио и Господии Министар просвете награђени су: ирвом наградом: Станислав Винавер, ученик Прве Београдске Гимназије: другом наградом: Здравко ТодоровиК, ученик Ужичке Гимназије и Јелена ГолемовиИева, ученица Женске Гимназије; треЛом наградом: Паулина Леблова, ученица Женске Гимназије, Александар ЖивановиК, ученик Геалке, Слободан ЈовановиК, ученик Друге Београдске Гимназије, и Љубица СимиЛева, ученица Женске Гимназије. Сваки награђени ученик добио је од г. Министра и Дркв. Послова. Н. Н., ученик VIII разреда гимназије, према оцени комисије за преглед заједничког задатка ,0 читању", ко.ји су радили на дан 17. децембра прошле године, ученици VIII разреда свих средњих гакола награђен је ирвом (другом, трећом) наградом Министарства Просвете и Црквених Послова из Фонда пок. Милорада Медаковића, војводеи књижевника. Награђени ученички радови Прва награда „Која је корист од читања"! Какав речити ђак пламенога Жан Жака дигао би свој глас који дрхти од огорчења, узбуђења и гнева. „Оно развраћује младе умове, квари млада срца која треба стазом врлине да кроче, уноси у њихове душе недопуштен жар деправираних бића лажном културом, у којој природном животу места нема, учи их да се усхићавају речима више но делима, одводи их на далека беспућа извештачених, лажних, неприродних оеећаја, гушећи све природно, све велико а узвишено и просто, оно узвишено незнање наших великих предака, незнање Козге ле треба поуке, јер је довољно само себи, јер