Просветни гласник

радња гдавног просветног савета

Из дописа, које уредник с времена на време објављује под рубриком „0 Народним Новинама" види се да народ тражи ове новине, нарочито стога што их „лако чита" и „све разуме". „Већина мојих претплатника. сами су тражпли да им долазе „Народне Новине", и уз то су радосно изјављивали, да им се ове новине много допадају, јер их врло лако читају, и све разумеју што у њима ирочитају", пише један; „Народне Новине се овде радо читају, а и многи их читају, јер их узимају од мојих претплатника на читање", иише други; „Сви претплатници с највећим задовољством примају лист и читају га; а радо и другима на читање дају" пише трећи, итд. итд. Нз овога изводимо да г. Дачић разумљиво пише, дакле је с те стране веома погодна личност за писца популарних списа, али он и занимљиво пише, јер поуке износи у облику прича; и го је управо оно у чему он нревазилази све, који су се на овоме пољу огледали. Да видимо сада о чему пише. Поуке изнете до сада у Народним Новннама могу се у главном поделити у три врсте: једне се односе на поправку земљорадње и уопште материјалног стања; друге на поправку и чување здравља; а треће на поправку рђавих обичаја и подизање морала. Као пример за ирве навешћемо причу: „Како је Чича-Милић сејао траву". Чича-Милић, старешина задружне сеоске куће, силази у Београд, да тражи одобрење за подизање школе у свом селу. Том ириликом обиђе и своје пријатеље и нознанике у Београду, међу којима и г. Јову, којије био вишн државни чиновник. У разговору са њим пожали се Чича-Милић како је стоке све мање, јер је нестало шума, пашњака и ливада. „Зашто не сејеш детелину" пита г. Јова, али видећи да Чича-Милић и не зна шта је детелина, објасни му, како се сеје и ко.шко се пута коси. Х 1ича-Милићу се то допадне, на дошавши кући исприча синовима и нареди, која ће се њива разорати за детелиште. Синови су сумњиво вртели главом и питали се „где је то било да се сеје трава", али су послушали оца и сгарешину. Даље се, веома вешто, износи подмигивање суседа и зебња Чича-Милићевих синова да ли ће што наћи, што је, наравно, трајало све дотле док Чича Милић није почео коснти детелину. Тада су и они увидели да је то корисна ствар, па су питали Чича-Мндића како се ради око те траво, и где се може добпти семе. Прича се завршава тиме, да је сене најбоље набавити преко Земљорадничке Задруге или код Пољопривредног Друштва. Овој причи није лако наиисати кратак коментар. 0 њој би се могла ипсати расправа, али мислимо да то ннје потребно. Истичемо само лепу улогу, коју писац даје државном чиновнику и начин преноручивања Земљорадничких Задруга и Пољопривредног Друштва. (Ова прича преведена је и на бугарски и штампана у 16. бр. „Взаимноств-и" органа Главног Савеза Земљорадничких Задруга, за 1908. год.). У томе правцу писане су и ове приче: „Попин плуг"; „Гајим свилену бубу, иа купим краву"; „Овца истерала рђу пз куће"; „Симине шибљнке"; „Земљорадничка Задруга у Радичеву" итд. За иример из друге врсте поука — о здрављу, узећемо причу: „Мајка немајка". У овој причи реч је о калемљењу богиња. Председник наређује да се одређеног дана донесу сва деца општинској судннци, да им лекар калеми богиње. „Жене, које су имале малу децу, а ова нису била већ калемљена, устумараше се после ове наредбе. Јер се наш сеоски свет још туђи лекара, иа му нерадо иде чак и онда, кад то власт нареди", са свим умесно иримећује г. Дачнћ. Али се нашла једна, којој је било жао,