Просветни гласник

НРОСВЕТНИ ГЛАСПИК

је најприродније место у Историји и нред њоме. Особито иреко чувене Микенске Периоде не сме с.е ћутке прећи. Предавати Историју Старих Грка тек од краја тог доба, то значи не ночети од почетка, то значи прескочити једну ведику партију. И, што је још знатније, култура грчка историјског времена не може се разумети, ако се не познаје микенска (и она, односно оне, које јој претходе). Исто тако несумњиво у једном оваком уџбенику треба нешто рећи и о вавилонској култури, која је сдецијално сад у Европи и у ширим круговима много нредмет разговора. Г. Довчевић је, јамачно случајно, није ни поменуо. 1 Кад смо на оном што је, тако да кажемо, испунггено у овој књизи, могли бисмо поменути и то да г. ипсац нн о значају старих народа за модерну дивилизацију не говори. Али Историји Старог Доба није задатак само да нам исприча прошлост старих народа, него и да нам иокаже шта наше доба дугује тим старим временима. Зато н. пр. у Стару Историју и не улази историја Хинеза (да, строго узевши, ни индијска), јер у модерној нашој цивилизацији нема никаквих елемената нз старе кинеске културе. Осим тога било би за ученике Средњих Школа и врло занимљиво, кад би им се скренула дажња на то, шта су Јевреји нама за хришћанску веру, шта смо све добили од Вавилоњана (прича о дотопу, иодела круга на 360", седмица итд.) и тако даље. У Историји је истина светиња. Оно што није истинито нема у њој места. Исто тако ни оно што није несумњиво не сме се ни у уџбенику за средње школе износпти као ноуздано. Г. Ловчевић је истог мишљења и зато енергично из своје књиге елиминира несигуран материјал. За Ликурга н. пр. каже да је неисторијска личност. Исто тако он оглашава Римску Историју до 300 год. цр. Хр. за легендарну (узгред буди овде речено, то се могло поновити на почетку одељка о редублици, јер овако се о том домиње само у глави о римском краљевству, § 129). Али у III издад,у могло би се и у овом дравцу отићи корак падред. Тако н. пр. боље би било, кад се не би тако глатко склизнуло преко Омирског Питања, о ком је толико, толико писано и у ком су се научници најмање сложили: не би требало тврдити категорички да су Илијада и Одисеја спевови једног или двојнце иесника. Можда ће пробитачније бити, и ако се Дорска Сеоба стави под нитање. Ту бисмо могли поменути и да за Хиксе није ни иајмање сигурно да су дошли у Мисир из Сирије и услед потиска вавилонског. Неће нам се, надамо се, замерити ни ако овпм примерима додамо још овај. Г. Довчевић велп за етрурски језик да је можда семитски. 0 томе ко су Етрурци, и одакле су, и којим су језиком говорили, постоји толико мишљен.а. Шта вигае, једно је од најслабијих између њих то да су они били Семити. И зато је ваљда умесндје ириметпти само толико да је тај народ непознатог норекла (из М. Азије? Пелазги? Хети? Рети с Алпа? Умбри?). Стара Исторнја чини, као и свака наука, сваким дапом прогрес. Нешто захваљујући новим изворима (литерарним, али особито монументалним), а нешто божанском уму научника, она ненрестано мен.а Фпзиогномију. Један уџбеник дабогме треба да представи савремено стање те науке. Оно што ја застарело мора се заменити новпм. То г. Ловчевић и чини по правилу. Тако н. пр. о Еилону, Дракону, Солону, о подели атичког становништва у VII в. др. Хр. на четнри друштвена реда његов уџбеник говори донекде

1 Држимо да је случајно испало и то да се о Хетама ништа не говори. Тај народ је био основао за .једно, не баш кратко, време једну велику, светску државу (\\ г е1и'е1сћ), као и Мисирци, Вавидонци, Перспјанци и т. д., и онда св не може обпћи.