Просветни гласник

386

цросветни гласник

несрећу, у том дође КадиФов неки чиновиик и саопшти везиру Кадибу да је са своје дужности смењен. „Рођаци" разочарани, опет га остављају, а таст му и невеста, изненађени тим наглим преокретом, почну плакати. На то им Кадиб рече: „Не бојте се ви за то ништа. Лукави ови рођаци данас ме напуштају, али су ми они оставили, место себе друге рођаке, који ме неће оставити никада у нужди! Ено их свих у мојим сандуцима. Шест стотина хиљада томана, које сам накупио, то су најпостојанији рођаци овога света". Остаје нам још један писац који је у Забавнику за 1820. превођен. а то је А. Ко^гећие (1761—1819)., Коцебуови позоришни комади почели су се у нашој књижевности врло рано преводити, и суд је о њима у главном већ изречен 1 . Комад којије овде преведен јесте „Алииска колеба, играу једном дејству". 2 То је прва Коцебуова игра која је у нашим забавницима прве поле деветнајстог века преведена; и како је пала у веште преводилачке руке, морамо с преводом бити задовољни. Но нека бп превод у елегантности и тачности, баш и превазишао оригинал, сама игра је по својој главној теми тако безначајна, да ми управо и не знамо шта је писац њоме хтео. Бивши Официр (Алтери) спасава неког сликара (Фредерика) из јаме у коју Је упао; доводи га кући и упознаје га са женом и кћери. Овај да би дао виднијег знака своје благодариости за избављење, почиње да им ради портрете. Задржава.јући се дуже у њиховој „обитељи", између њега и Алтериеве кћери разви се љубав и он хоће да се том девојком ожени. Родитељи не пристају, ј ер Фердерико треба да испуни неке нарочите услове, које старац тражи, па тек онда да добије руку младе Кларе, кћери његове. Баш кад се они једном о томе разговараху бану им у кућу путник (Бибранте), исирича своје јаде, како је на мазги имао неког путника, па како је овај због рђавог времена пао у неку јаму заједно с мазгом, и како он већ очајава што су обадвоје (и путник и мазга), вероватно за навек изгубљени! Алтери и Фредерико одлазе на дотично место, избаве несрећника и на велико изненађење то беше Маркиз Биланова, отац Камелин (жене Алтериеве)* Долазе кући, причају своја несрећна „прикљученија" ; и пошто су се добро одморили и упознали настаје једно опште весеље, којим писац завршава своју игру Алаиску колибу.

1 0 Коцебо'у код нас је писао Н. Андрић, у познатој судији Рпјеко&па 1еГеГггзИЈса и 8г1а, 8{г. 50—51. Уа тим Г. П. Доповнћ у својим расправама: Сриска драма у XIX веку (С. К. Гласник, кЉ. V, стр. 289, 348—9). — Нештамаане драме Ј. Вујића (Годишњица XXIV, стр. 1|8). 2 1>1е А1репћШе. Ете Орег ш етет Аи1'2и§е. Први пут изашла у ОрегпА1тапасћ Гиг с!аа Јаћг 1815, за тшг у Тћеа1ег уоп А. Ко^гећие, В<1. XXX, 8. 195 -222.