Просветни гласник

390

ЦРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

ликом ће опет рећи: „1сћ ћаћз уоп Јеап Раи1 де81оћ1еп" итд. Ади нас се засад не тиче тол.ико тај утицај Жан Полов на Хебеда, него да видимо како је Вук превео и обрадио оно што је из његовог КовчежиЛа позајмио (иди према горњој анадогији ,хебелизирао и ) за своју Данииу. Можда ћемо се преваритн, али нам се ипак чини, да «и један од наших ранијих иреводидаца није показао тодико вештине у превођењу (с немачког), кодико Вук. Ко би и помисдити могао да су поменуте приповечице преведене с немачког, када их првипут чита са остадим прлповеткама народним? И они чисто српски изрази (србизми), и оне гдатке српске реченице, па српска имена дица, места итд., све је то у тодикој мери српско, да нам се пре чини да је Вук то чуо из уста каквога Подруговића, него да је превео с немачког. А да би заварао траг своме преводу он једној причи Ои1ез \Уог1, ћбзо Тћа<;, или како је Ђорђевић назива Долкују свето писмо", изразе из светога писма не преводи српским, већ сдовенским језиком, штампајући их црквеним сдовима, и ако су те реченице у оригинаду казане сасвим обично: Зо сНсћ Јетапс! 8сћ1а§1 аи!' (1ешеп гссћ!,еп Васкеп, с1ет ћје(;е с1еп ап(1еп] аисћ <1аг. Вук то преводи црквено-сдевенским језиком и каже: „Ашче тја кто ударит в деснују твоју ланиту, обрати и другују". Исто тако реченице: МИ №е1сћег1е1 Мазз 1ћг тевзе!;, тг<1 еисћ \\ г 1е(1ег §етебзеп теегДеп. Е1п \о11 дег&МеИ; ипс! ићегДизз1§ Мазз \\ 7 1г<1 тап 1п Еиегп бсћоозз §ећеп. Вук преводи: „В њуже меру мерите, возмеритсја вам. Меру добру, наткану и потресну и предивајушчусја дадјат на доно ваше". Најобичније немачко име Јозерћ, замењује Вук најобичнијим српским именом Мидован. А причу Бег к1и§е ШМег, чија се радња, по оригинаду, дешава негде у Азцји, преноси у Сарајево, судија му је кадија, а гдавни јунаци Еро и Чивутин. У оригинаду се пак имена пародности не помињу. Еао што из овога видимо преводи су доста сдободни, а не тако букваднн и строго верни оригинаду, као што би се на први поглед, од једнога Фидолога, каки је Вук био, могдо очекивати. Ми рекосмо сдободни, ади морамо ипак учинити извесно ограничењо, јер та сдобода не прелази у прераду, у сувише ведику слободу. Вук је између верног и слободног умео да нађе неку средину, ко.ја и према оригинаду и према преводу стоји на истој висини, тако да је сасвим свеједно читади ми превод иди оригинад, уживање остаје исто, јер је у превод унесен исти тон и исто осећање које се и у оригиналу надази. Да се до оваких превода дође, човек мора познавати добро страни језик са кога преводи, а још много више свој матерњи језик на који преводи. Вук је те захтеве у свему врдо добро испуњавао, па је стога и остао код нас, поред Ђ. Даничића и Ст. Новаковића, као узор преводилачке вештине.