Просветни гласник

116

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Кад су се схватшш бројни односи нојединих органа, треба деду о томе питати. „Колико имаш руку?' (Дете не зна). Кажи: „Ја имам две руке!" - Колико имаш руку?" ,Ја имам два рука, ја имам две рука!" „Не каасе се тако већ овако: „Ја имам дверуке\" „Две ноге". — „Једну главу". Кажи сад сам! — Колико имаш на руци прста? На руку има пет арсти; на рука има пет прста! — Овако се каже: на руци има пет прста; ја имам на једној руци пет прста". Овакав с.е разговор води и даље, поправљајући облике врло кратким напоменама или самим правилним изговором неправилно изговорене речи, што увек ђак понови. Овде је у овом разреду нарочито у првим, најтежим вежбањима потребно да наставпик нита, па и да сам одговори, стављајући себе у положај упитанога. А ђак то разуме и зна даје то требао да буде његов одговор. Овакво поступање потребно је дотле докле ђаци не запазе разлчку између питања и одговора. И ако је ово противно методичким прописима, неонходно је у приправноме разреду. али, опет напомињем, само дотле, док ђаци не дођу до разумевања да даду на питање макар и приближан, неправилан одговор. А кад су то у стању онда ће се само ти, дечји одговори исправљати, било у целини, било делови њихни, поједине речи. Наставникови одговори имају овде задатак да у деце аокрену одговор, а никако да их замене. На реду је да се речима искаже и нокаже: очи нам требају да гледамо, уши да слушамо и чујемо, нос да миришемо, језик да окушамо и говоримо, уста да једемо и говоримо, зуби да жваћемо, руке да радпмо и пишемо, ноге да идемо и трчимо, прсти да прихватамо и пипамо. Овде ће нам помоћи и заједничка реч „треба". Чим ђаци њу чују, већ знају шта хоћемо. Разгранати још доље о иотреби појединих чула и делова немогућно је и с тога, што деца нису упозната са сложенијим радњама. И ако нећемо да ово упознавање чула и делова на телу иде у област нознавања човечјег тела, опет не треба пропустити прил-ику и на некој закланој животињи показати важније унутрашње органе: мозак, срце, плућа, јетру, желудац, црева, крв, месо, кости. Што више српских речи науче биће нам доцније лакше. А за елужење извесним језиком најважнија је погодба — само знање и разумевање тога језика. Уз разговор о појединим деловима тела, о чулима и његовој потреби згодно је послужити се овим и оваквим маневрама, према разним приликама и времену. ...Руке на клупу! Руке у вие\ Руке у клупу! Руке исаод клуие\ Прекрстите руке! Десну руку у вис! Љву руку у вис! Савијте леву руку! Савијте десну руку! Дигни ти леву руку! Дигните сви леву руку! Саустите обе руке! Руке на главу! Које је око ? — Које је нос? Које је уво ? — Капе у десну руку! Хајд'те редом напоље! (показујући руком на отворена врата).