Просветни гласник

11Р0СВЕТНИ ГЛАСНИК

«ч нарочито Мојсије Петровић и Вићентије Јовановић, радиди да се у нашем народу подижу шкоде и народ просвећује. ,На свима гралама религиозног и културно-просветног живота народа свога нокренуо .јс митрополит Мојсије живљи рад, отпочео реФорму у добро смишљеном правцу и напредном духу, а посдедице тога рада стекоше стадну вредност, те се доста тога и до данас сачувадо — уз извесне модиФикације. И митроподит Вићентије, који се као многогодишњи егзарх Мојсијев, упознао са свнма племенитим намерама његовим и усвојио, те и још боље развио, систем његова рада, — прегао је свом душом ■својом и средствима, која му на расположељу беху, да уреди и доведе у правидан ток цео организам живота народног." (стр. IX). Сасвим је разумљиво, што после оваке преданости ка нослу за народно добро нису изостали бар у неколико повољнији резултати и крај свих тешкоћа и сметња онога времена. Основних. српско-словенских, школа бидо је зато повише како у Карловачкој тако и у Београдској митрополији, које су биле смештсне у обичне сеоске куће. По себн се разуме да оне нису могле бити боље уређене, јер су и учитељи, који су у њима радили, биди са мањом сиремом, па и ако су неки од њих биди у исто време и свештеници. Српски митроподити увиђали су добро да од оваких учитеља немају чему многом да се надају. Зато се Мојсије обраћа руском цару за иомоћ у новцу ради подизања цркава, а нарочито је молио да му се пошљу два добра учитеља у Београд и одреди новчана помоћ, којом би нодигли школе и издржавади их. У писму Петру Ведиком он истиче опасност од римске ггропаганде, која је бида велика и у толико опаснија, у кодико у нас није било просвећенијих људи. Руски цар, после убедљивпх молаба, појмио је тешке нрилике српскога народа и наредио да му се пошљу црквене утвари, књиге и два учитеља, који „морају бити вешти у свима наукама од граматике до ФилосоФИЈе и •богословља". Избор је пао на неког Мдксима Суворова, којије довео и млађег брата Петра; и прво у Карловцима, очекујући да се митрополит Мојсије врати из Беча, у свом стану основао је словенску школу, а носле пређе у Београд и отвори редовну школу, посвећену Покрову Пресвете Богородице. Тако .је био ударен темељ руско-словенским шкодпма. Трсба се упознати са радом Максима Суворова у школи, па ће ■се још боље схватити неизмерно пожртвовање митроподита Мојсија према свом народу и његову добру. Суворов је био вечито незадовољан и у завади „скоро са свима представницима народним и дворским кадуђерима", учеиици су бежали од њега, он је само тражио новаца л није хтео да ради колико је могао. Ипак Суворовљева школа у Кардовцнма, куда се Суворов убрзо вратио из Београда, дала .]е за некодико година доста сиремних учитеља, који почеше отварати руско-