Просветни гласник

422

1ГР0СВЕТНП ГЛАСНИК

Даижевне особине". Та,ј одељак почиње: „У делом своме књижевноме раду, Доситеј има као главну мисао: бити користан своме народу-. Па зарјесамо Доситеј тако мислдо пишући за Србе? Затим сдедује ово: „Он не ставља себи у задатак у својим књигама изражавати себе, да ствара особена, оригинална дела, која ће му обезбедити славу у потомству". Шта је све тада Доситеј мислио долази у нагађања о њему; а да је Доситеј, хтео не хтео, морао „у својим књигама" себе изразити не стоји ни у каквој сумњи: то је максим који не треба ни доказивати, јер когод саставља ма какав концепт мора себе изразити. Вели: „Он није тражио стилске еФекте него ФилосоФСке аргументе, он се не обраћа машти него разуму*. Ире свега не нзобилују Доситејева дела „ философским аргументима"; мало где има Доситеј тих „аргумената". У овој књизи нема ни речи о Доситеју као философу а овде се каже како у Доситејевим књигама преовлађују философски аргументи! Међутим Доситеј и сада забавља читаоце највише својим ,стилским еФектима". Г. Скерлић каже, да је Доситеј — према утилитарном 18 веку „чак и хтео да у писању буде уметник, да унесе књижевних амбиција, он би то тешко могао остварити". То, вели, није могао остварити ни зато, што тада „српска књижевност није ни постојала, није било никакве књижевне традиције, никаквог књижевног узора, српски језик, ван књижевне употребе, потпуно несавршен". Све је ово речено да се види како у Доситејевим делима нема праве књижевне уметности, а то је било са свим непотребно, јер стара је ствар да се права књижевна уметност налази само у делима песника, а то Доситеј није био. Па доказивати да он није велики књижевни уметник исто значи као кад би неко читаву књигу написао да докаже, да Јакшић нема „научничких особина". Дакле нема смисла доказивати оно што Доситеј нема, већје требало у првом раду објавити оно што Доситеј има од књижевне уметности. Ваља да је овај одељак назван „књижевне особине", пре свега зато, што их је Доситеј имао?! — Што пак каже г. Скерлић, да Доситеј није могао бити уметник нн због тога што није имао „узора", не може се примити, јер ни Гундулић није имао „узора" на српском да испева „Османа". Такође не може се примити, дајеувреме Доситејево „српски језик, ван књижевне употребе, био иотпуно несавршен". 0 противном уверава нас језик Вукових и Качићевих песама. И према овоме г. Скерлић није нашао разлоге због којих Доситеј није могао „стварати дела чисте уметничке вредности", а било је илузорно то и тражити, јер ни Доситеј не беше .,чист уметник" књижевни. Г. Скерлић и овако објашњава зашто Доситеј нема „чисте књижевне уметности": „Доситеј је читао на дохват, увек у намери да изоштри свој ум и да попуни своја знања, а ии за тренутак да развија свој књижевни укус и стил". Не стоји ни ово да Доситеј у своле образовању није имао ни