Просветни гласник

502

11РОСВЕТНН ГЛАСНИК

одевени јунаци дочекаше мохасила и свечано га допратише до вароши. Кад се мохасил. приближи, не беше ни стао а Ђорђе ступи напред да га дочека и да га по обичају поздрави. Затим са града загрмеше топови грувајући све док паша не уђе у конак и све је иливадо у радости. Срби по други пут онсађују Београд. Мохасил се јавља у логору. Посде боја са оним Арнаутином Махмут-пашом о чему напред говорих, Ђорђу не оста друга брига до само како ће опсести Београд који је ирви дао повода да букне рат у цедој земљи. Срби су гледали на њега да излију сав отров што им је од толико година тровао утробу. Тако су били кивни, да су мислили и гробове да ископају да им ни трага не буде. А највише су мислили да ове који сада ратују не предају живе, и да не оставе дете у утроби, толико им се мржња у срцу укоренила. Да су Срби ово учинили било би заиста за цело човечанство једна, нечовечност, али кад човек помисли све што су од Турака патили, чудим се како су се уздржали. Ако су Турци неверници, ипак су људи па су, неваљалци, требали да имају савести. По сваком праву дакле требали су да добију више но што су сами чинили, па да се науче памети, и осећање да им прене па да разумеју шта је човек и да се покају. Срби су дакле чекали само да чују заповест заповедникову па да пођу. Није човек ништа друго могао видети нити ишта чути осим да се уопште за рат спрема и говори, па су драге воље чекали заповест о опсади, док се једног дана не реши и одреди дан за полазак. Како се ово објави једног истог дана по целој земљи, то се и војска са свију страна крену, а чини ми се да је био десети мај кад сунце ограну на сам дан Сиасов-дан, и кад прва колона стиже пред Београд. Видећи је непријатељ из Београда како поставља логор на Врачару, упе се из све снаге да је спречи, да му ту пред носом не пркоси, али се у залуд трудио и морао је по нужди да их се окани. До другога дана Срби подигоше своје шанчеве п за своју безбедност начинише колебе, а непријатељ из далека све их је узнемиривао и непрекидно их топовима поздрављао, али они нису марили јер су у својим шанчевима били заштићени и добро обезбеђени. Неколико дана затим почеше колоне једна другу да стижу и да се примичу, логорећи се једна близу друге. У центру стаде највећа и тако затвори реке Саву и Дунав. С турске стране није било никаква ирелаза, тако су сада крџалије притеснили као некад дахије, и готово није им друга нада остала осим помоћ из Земуна, који их је опет више из жудње за новцем снабдевао храном, док нису Турци све паре