Просветни гласник

504

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Београду па тамо да се обнародује Ферман ? Беговски закон не допушта да мусдиманскп род то отрпи, а њему као мохасиду врло је добро познато да може Гушанац заменити царског намесника (већила), па нека не чека да чује од другога оно што може сам да сврши. Нека нам дакле мохасил учини част да се удостојимо овде чути заповест. То је наша жеља, поручивао је Гушанац. На овај начин хтело је то псето да га доведе у Београд и да г» посл.е тера да игра као мечка, као што му је некад играо онај везир босанеки паша Бећир. Али не могући да постигну оно што су преддожили и да изврше, заискаше Ферман у верној копији да га објаве, а то им би и без захтева дато колико да се оно главно постигне, да се то јест умире и сачувају од онога што ће их стићи. А оно псето Гушанац чим прими у руке Ферман, опази каква га будућност чека. Немајући рачуна да Ферман објави, одмах га оспори доказујући како је то непријатељева измишљотина, а не Ферман. Т» се неки поп прерушио да учини ову нревару. Онда онај народ који је усрдно чекао своју судбину да добије слободу, хтео не хтео морао је да поверује речима Гушанчевим, да пристане, и да трпи очекујући трипут гора зла од минулих, јер Гушанац Алија изгубивши сваку наду дохвати мотку уздајући се као сдепац да је мотка довољна да га сачува, и надајући се да ће се временом ствар преиначити. Тако Гушанац поквари погодбу и објави рат као суманут. Други одлазак Ичкоглије у Цариград због непослушности коју су Турци показали према Ферлану. Не могући да изађу на крај са Гушанцем Алијом, нити посао да сврше, јер нису имали Ферман у оригиналу, а и да су га имали, опет не би ништа могли учинити, Срби учинише своју дужност па га известише да им ништа друго не остаје него да га нападну. Курјака иа басне није могуће убедити, него га ударити по глави све док не липше да више не види овце и да их не коље. Известише славни диван да Турци и не узимају у обзир Ферман већ без одлагања погазише погодбе. Ово их присили да прибегну славноме суду и да опет пошљу Ичкоглију у Цариград са још двојицом, који отпутоваше после Митровдана. У то време граница сриска била је свуда умирена и обезбеђена па се нису ни откуда бојали, осим са Дрине, али су и од те пашчади имали добре чуваре, а остала војска буде одређена да иде на Београд како је било решено, јер се мислило да га могу на згодан начин добити без људских жртава. Али лакоми људи не маре и свет да изгори само ако добију дукате, па су град целога лета храном снабдевали, због чега Срби нису