Просветни гласник

794

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

има и нотребних наномена, . Еао што трећим одељком учитељи добивају с теоријске стране потребно знање и упуство у раду са овнм разредом, такопак овим четвртим одељком добпвају и практично упуство, како ће се п у самом раду, у практицн кретати. Овим (IV) одељком даје се један скелет, који ће се, систематски радећи, имати испунити у току годишњега рада. По нашем мишљељу, за предговор, I и II одељак могло би се рећи, ако не да су сасвим непотребни, а оно да су и сувише опширни за једно упуство. А нпје ни тачно, даје уснех тих школа уопште сасвим негативан; и ако је то случај у већини данашњих школа, није тако било и за време сталнога надзора. Напротив, потписани су за випгегодишњега свога живљења и рада у крајевима с таквнм школама пмали прилике да се увере да је у већини школа уснех из српскога језика био добар, а често и одлпчан. Учитељп су се утркивали ко ће што више усиеха постићи, јер, може се рећи, ни у једпој школн није успех очигледнији и тако рећи опажљив сваким даном, као у овим школама, само кад се и најмање труда и умења уложи. Писац има право, кад се диже противу малога знања речи и појмова, али не и кад тражи потпупу граматичку правилност, јер је то тешко посгићн из узрока што деца чују и говоре срискн само 3—4 сахата дневно у школи, а све остало време говоре својим матерњим језиком, и што је разлика између ова> два језика и сувише велпка. С тога смо ми мишљења, да би се предговор, I и II одељак мосли сажети у један кратак увод, у ком би бпла представљена потреба методичнијег рада у прииравном разреду. Исто тако требало бп из II одељка изоставпти она места, у којима се критикује садашња обрада срнскога језика у том разреду према обележеним напоменама у рукопису, као и целу XX страну у рукопису. у којој се оспорава пекаква жилавост наших утраквпста^ Сад долази оно што је најглавније. Писац сав свој рад ставља на. граматичку основу, о којој, наравно, нису свесии ученици —> и онда је већ према том питање да ли ће се њиме они моћи пгго користити, —у уверењу да ће они на тај начин научити.правилиије да говоре. Тако нпр. читаве две првенедеље деца састављају само такве реченице, у којима ће битн само именице мушкога рода и то у ирвом и четвртом падежу једнине, а по том псте именице у 1. и 4. п. множпне, и тако редом по падежима остале пменице, па глаголи, нридеви ит.д. Морамо одмах рећп да ми не увпђамо велпке користи, које ће отуда имати деца што ће недељама тражити, састављати и смипгљати само такве реченице у којима ће бити само одређенн граматички облици, а ни за жнву главу које друге. Хоће ли се тим, тако рећи несвесним, учењем граматичких облика научити деца да у даном случају свесно употребе потребниоблик и од речп, које дотле нису никако чула? Ван свакс сумље не, сем елучаја, које су већ имали у школи, а то се и до данас постизавало практпчппм путем, и ако не по таком реду. Сем тога, кад ови граматички облицп буду једнако на уму н учитељима и деци да се но падне у другу већу ногрешку: у простп вербализам, тј. да се тражећи само правилну Формалну страну т.ј. облик не заборави на другу важнију, унутрашњу страну? Да Форма не прогута сасвим садржнпу? Другпм речима: да место стварнога. учсња језика не нридође лразно склапање траутовских реченица, како се пређо учио немачки језик у наишм средњнм школама? У том случају много би кориснији рад био ио упуству од 1898 год., које, место празних реченица, спутаних граматичкпм облицима по неком унапред одређеном реду, тражи разговор и аричање постепено, почињући од ученика, његова тела