Просветни гласник

ОЦВНВ И ПРИКАЗИ

983

части не имадоше ни Добровски ни Копитар, ни ШаФарик, ни Востоков ни многн други. Још треба поменути да је у деду говор само о преминулим радницима; оцена, и највећих, заслуга. живих научника и књижевника припада, разуме се, будућности. Готово не треба ни поменути нарочито да је уделу овако обимнога предмета морало бити и ситнијих погрешака. Тако, на пример, рад одлично заслужнога Илариона Руварца — није ни поменут! Ја мислим да је то био само случај, чије објашњење ипак Отежава начин ' на који је приказан архимандрит — Дучић. 0 њему је, на име, говорено и више и лепше но што се могло очекивати. Јер и сам Јагић вели: „Радови Дучићеви немају већег значаја, где је реч о критичком изучавању"; неће бити данас тачно ни да „геограФСко описивање појениних" „месности", „казивања о догађајима" у којима је био очевидац „могу бити примљени уопште као тачни", јер догађаји у којима је он суделовао немају значаја за нашу науку, а критика је у своје доба утврдила да се на мемоарске записе његове још понајмање може историчар и политичар ослонити; најзад у сваком раду не бих пожелео ни Фразу да је Дучић војевао „пером и мачем". — Погрешно је на једном месту забележено да, је библиограФСКи преглед Даничићевих радова израдио Пера Ђорђевић: то је учинио Ђока "Борђевић. Није тачно ни да је Љуб. Недић потцењивао Јакшића; не, он је, потдењујући Змаја и друге, Јакшића можда чак и прецењивао. — Дугогодишњи историјски, литерарно-историјски, фидолошки и критичарски рад Јована Суботића као „златне средине" овде се изгубио; о Суботићу има речи али, по мом нахођењу, недовољно. Ипак се сви ови и други, још ситнији, Опажаји савршено губе у делу овакога значаја. И Србин читалац де може имати друго осећање и другу дужност до да аутору, прочитавши овај његов велики рад, свесрдно рече: хвала! Анд. Гавриловић.