Просветни гласник

198

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

није ни мало задовољила потребу „опће наобразбе" о народној поезији: у њој нема ништа о каижевној вредности народног епа. Такође ни садржина ове књиге у оне три монограФије о грађи народног епа није по многом које чему нова ни много значајна „за опћу наобразбу". На пр. чланак: „Техника и уопће начин приказивања" не даје никакву лако заокругљену делину о метриди и стилу народног епа у главпим моментима, тако да читалад у овој књизи може наћи једну добру лекцију о томе. Место да су укратко сва главна места обухваћена, писад се задовољио многобројним нримерима само за неколлко случајева. А за одељак: „Историска лица" чудимо се како је могао бити штампан у „знанственим дјелима" Југосдовенске Академије, јер 4/5 његове нросто су преписи, својим стилом, из српских и хрватских политичких историја о разним историским лицима. Еад се прочита тај одељак остаје утисак читања „књиге за народ". Једино би било оправдане за појаву те расправе у књигама Југословенске Академије, ако Хрвати у својим ередњим школама имају вр^о мали програм из српске политичке историје, на им се овом књигом даје прилика да науче велики део српске прошлости у оном обиму како се у нас ул у средњој школи. Због овога Срби читаоци врло ће се мало користити овом партијом књиге рада „опће наобразбе", можда ће се више љутити читајући ову расправу, у којо.ј се, ваљада, и нехотично вређа и то на више места њихово на истини основано патриотско осећање. На пр. у свима нашим најновијим и критично израђеним историјама стоји као несумњив Факт, да је погибија Муратова на Косову учинила те Србија одмах после те битке не поста турски нашалук, као и држава Деспота Угљеше после Маричне битке. Што није тјко било и са Србијом сутра дан Косовске битке за то народни певач највише слави Обилића. Маретић без икаква објашњења вели, другим речима, да је народна емоција о Обилићу у том моменту била са свим лажна, говорећи, да Обилић својим јунаштвом: „није бојну срећу ни мало окренуо на страну свога народа нити му је тијем што користио". Таквих места има врло много да често изгледа да је писцу била и особита воља да „за опћу наобразбу" да неку врсту дезилузије, тобож, о скроз лажно мотивисаној емоцији народног певача. Каква је то „сврха" Маретића? Колико има доброга у одељку „интернационални мотиви" остављам да кажу стручњаци. Али и нестручњаци могу питати: што у овој књизи с натписом: „Наша народна епика" нису приказииани и мотиви несумњиво народни? У овој књизи нема не само приказа појединих мотива нашега народа, него нема ни једне речи о главним момеитима народне емоције и психе у народном епу. Зар и без овога може много да вреди одељак ове књиге? Дакле и после ове књиге очекује се расправа где ће бити нриказани и оцењени оригинални мотиви у народном епу; таква је расправа била много потребнија „за опћу наобразбу" наших читалаца, него ова Маретићева, која може интересовати само стручњаке. „Раз«личне цртице". Како ова Маретићева књига није израђена по неком одређену начелу и систему то би јој врло лепо доликовао овај назив: „Различне цртице", име последњем одељку ове књиге, с а,одатком: „из