Просветни гласник

ПРНКАЗИ И ОЦЕНЕ

189

на књигу чијем ће предмету, кад га пажљиво проуче, моћи прибавити зацело и нових података посматрањем живота народног. 0 самом предмсту овога спиеа казују јасно прве врсте његовс: „Да се ма каква тековина људска — вели Тројановић — па и здравље и живот очува, или да се нешто нарочито добије, иотребно је, како по незнабожачком култу, тако у миого којечему и сада, одкуаити се, и то негда код богова и духова, а сад код једног Бога, сведржитеља неба и земље. На прикитивном степену религије жртву је стално пратила молитва, а кад се човек, без жртве, само молитвом обраћа, онда је ту већ пречишћена субјективна редигија ирема Богу, и молитва одлази к њему као чист израз унутрашњег уверења и дужности". После увода, где је изнесен оншти поглед на предмет ове књиге, ириступа се преглсду свих жртвених обичаја, у колико су они сачувани код нашега народа. Тај је преглед подељен у двадесет и осам одељака, различитих и по значају и по величини т. ј. по грађи која се у животу народном могла наћи за један или за други жртвени обичај. Учинивши, по Андреу и по Олденбергу, жртвену поделу, Тројановић је задржао ове врсте жртава. Искупљивање за новац или за какву ствар зове се заветни дар. ,Кад пак молилац унапред принесе жртву да свеца умилостиви то се зове молбени или иосвеКени дар. Пригодна жртва подноси се обично у случају напрасно искрсле невоље, као у порођајним муками, при пожару и т. д. Еад је пак неки грех већ учињен и испашта га појединац или читав народ, па се за тај грех тражи оироштај, то се постиже иокајном жртвом... Захвалне жртве, по свему судећи, нису ни постојале у индо-јевропско прадоба". Али прелазећи на поједине жртве, Тројановић се умеено ограђује за неке случајеве. „Мени изгледа — вели — да се на свима незнабожачким празницима жртвовало ма шта и ма како, при свем томе што су ти празници сад добили потпуно хришћански значај, као о Божићу, Ускрсу, Ђурђев-дану и т. д. А празницима, које је хришћанска вера намстнула народу, у дане кад није падао никакав незнабожички празник, нема. жртвовања, као н. пр. на Св. Николу, Св. Арханђела, и нозног српског свеца Св. Саву и т. д." За тим се у појединостима говори о жртвама за усеве, па онда долазе: жртвени колачи и сирац, жртве за домаће животиње, жртвовање новина. и нрвенаца, жртвовање због људских и сточних болести, жртвовање среће ради, жртве за зграде, мостове и бунаре, жртве за копање блага, жртве уговорне и међашне, жртве свадбене, жртве уз рађање и идење у повратке, жртве у детињству, подушне жртве, славе, жртвени ручкови, жртвовање људи, жртвовање води, либација, жртве ватри, Перун, Свети Илија и његови заменици (Џерман, Тодор Стратилат, Иво Црнојевић, град и гром и борба змајева с халама), Ђурђев дан, Спасов дан, Бадње вече и Божић, жртве времену, свакодневне ситне жртве, свеће и кађење, вотиви. Као што је раније речено, и као што се види и из изложених имена појединих жртава, овде су обухваћени главни митолошки елементи који су оставили трагове у народном животу нашем. Али трсба одмах напоменути да је српски народ, иначе толико јак у чувању традиција и уз толики поетски поглед на природу и на живот, ипак сачувао мало тих старих митолошких трагова. Тројановић то згодно објашњује на једном месту своје књиге: ,Нимало не претерујући може