Просветни гласник

прикази и оцене

191

и са врстом либације: на питање зашто треба одасути мадо вина, воде и т. д. из суда пре пијеаа, често се данас одговара: да се грлић очисти! На стр. 125 се бележи како Св. Идија, осем громом, управља још и кишом, на се у потврду наводи једна песмица из Кратова. Међу тим то народно веровање јасније илуструје народна прича о Св. Илији који је задремао те наређује да киша н идућега дана пада ,куд и јуче," те се ствара поплава. Тако исто је за идустровање постанка грома у руцн Св. Илије погодна друга народна приповетка „Љут судија"... У старо доба, кад свети Илија суђаше на земљи, живљаху два суседа у једном сеоцу. Један бејаше врло богат, а други једва зарађиваше да децу захрани. Једанпут догоди се, те обојица ношаху мливо из воденице, и то богати ношаше пуна кола, а сиромах само у једној торбици; па кад дођу до једне воде, преко које ће прећи, онда замоли сиромах богатога, да му на колима пренесе његову торбицу, а он да иде на оближњи мост да пређе. Вогати прими торбицу, па кад сиромах оде, а он почне вадити из његове торбице брашно и у своју врећу трпати. Свети Илија кад то види, а он се ражљути, па убије тога богатога човека. На то му рече Бог: „Или.ја. Илија, шта то учини?" А свети Илија му одговори . „Господе, учини криво, зато га и убих." — А Бог му онда рече: „Или.ја, Илија! Ти си љут судија. Нисам ли те поставио да судиш по правди? Зашто ниси осудио богатога да дође до прошње, а сиромах да се обогати? Кад си тако љут — нећеш више судити људима, него ћеш одселе бити на небу." Свети Илија по заповести Божјој пресели се на небо, и од онда иосташе муње и громови, и он се отуда прозове „Громовник Илија". Врло је поучан опсежнији чланак „Град и гром и борба змајева с халама," где је објашњено да је змај заштитник интереса човекових и да се, штитећи их. редовно бори против хала које су му највећи непријатељи. Мислим да су се у говору о кресовима могла употребити и неколика, истина старија, истраживања словеначких писаца, делом митоФина; у Словенаца је и иначе „кресу" дан врло леп поетски значај још и данас. А у вези с овим држим да је и обичај плетења и уништавања венаца од нарочитог, ивањског, цвећа, врста жртвовања, ма да је веза између обичаја и његова порекла и овде померена. Посебан је један резултат Тројановићева истраживања и у томе да је коприва код Срба старога доба „морала бити света биљка громовникова." „Зато ће — завршује се говор о томе а и цео спис бити врло иаметно, да се не само о коприви него и о свима другим биљкама и животињама, које се помињу у предању или које се за што буд употребљавају у животу покупе са свим својим именима, и што се све о њима наводи и чини, а ио том да се тачно њихове врсте ботанички одреде..." Гадови као што је овај д-ра Тројановића поново стварају једну науку која је на друкчијим основима била већ једном створена, онда када се у свесловенском одушевљењу клицало: „Пакао издајницима Небо верним Словенима!" Тако обновљена наука неће бити онако пуна и забавна — али ће бити тачнија и истинитија. А. Г.

просветни гласник, I кд., 2 св., 1911.