Просветни гласник

354

ПРОСВЕТНН МАСНИК

X Прочитано је пнсмо заступннка Миннстра нросвете и црквених носдова, Госиодина Министра народне иривреде, од 15. ов. мес. ПБр. 23080, којим се шаље Главнол Просветном Савету на оцену и мишљеве руконнс „Пчедарство", од г. Милана В. Поновића, свештеника у Јежевицн. Савет је одлучио: да се умоле г.г. Љубомир Протић, унравитељ Женске учитељске школе у Београду, и Мнхаило Ступареви}1, унитељ из Београда, да овај рукопис прегледају и Савету заједничкп реферат поднесу. XI Прочитано је нисмо застулника Министра просвете и црквених послова, господина Мннистра народне привреде, од 25. ов. мес. ПБр. 1291, којим се шаље Главном Просветном Савету на оцену и мишљење штампана књига „Српска^ Вила", од г. Михаила Станојевића, учитеља. Савет је одлучио: да се умоле г.г. Јеремија Живановић, нрофесор II београдске гимназије, и Станиша Станишић, учитељ, да. ову књигу прегледају и Савету заједнички реФерат поднесу. XII. Саслушан је писмени реФерат г.г. Јеремије Живановића, проФесора II београдске гимназије, и Димитрија Лазаревића, учитеља, о песмама „Бршљан", од г. Рад. Е. Ивковића. Тај реФерат гласи: Г ^лавном Просветном Савету, У нас се, сем другога, ни књиге за децу не цене, колико треба, нити се на њима ради, како би требало да се ради. Многи су мшпљења, да је то врдо лак посао, па с неким омаловажавањем гледају на оне, које се »спуштају«, да пишу за тако »незахвадну« публику, а има и писаца, који мисле, да ће озбиљност прилика, из којих црпу грађу, и озбиљност публике, којој своја дела намењују, дати вредности и озбиљвости и њихову раду и тиме им подићи и књижевннчки углед. Мислило се — иа се и сада мисли — да је довољно, ако за децу пишу и они без инајмањег талеита, а заборављало се, да се и за ту публику мора дати ствар и чисте књижевне вредности, која има да одговори још једном захтеву: да је за младо колено по свему, и по предмету, и по начину излагања, и по мислима, које се у томе делу находе. Кад се већ подуже време тако гледа на ту књижевност, и кад је ова, мањевише, остављена оном познатом »нека иде, како иде*, није ни чудо, што у овоме не само нисмо напредовали, већ смо много изостали. Довољно је упоредити некадање дечје листове (н. ир. Невен) са данашњима, или исти лист (н. пр. Голуб) у доба пре дваестак година и сада. Може се, дакле, рећл, да нема никаква система у подизању књижевиости деци намењеној. Готово је све остављено случају; посао је спао на људе осредњих способности, а улоге позванијих у овоме се погледу, канда, свега на — нрепоруку Главнога Просветнога Савета, да би се извесне књиге могле боље растурити. И рад, који је дао повода за овај увод, ни по чему не излази из круга обичних покушаја, каквих је у последње време било подоста у деч.јој књижевности. Ни у њему, као ни у многим другим збирчицама, не види се ништа необичније, новије, што јаче може скренути пажњу и што ће оставити утисак једне у истини пове књиге, Неколике десетине песмица, родитељима у одељке, у главноме, по годишњим