Просветни гласник
43*
насхава и култура
643
је матурантско удружење ту, да би се у току године могле приредити неколике ђачке забаве. Па најзад нека и то буде. Ади оно што је у свему овоме најчудније и најнеразумљивије то је, да су школске вдасти, и непосредне и посредне, од свега овога „посла" дигли руке, као да се све то н>их ништа не тиче. Ја не знам да ли ме један летимичан поглед по дворници, у којој је био приређен последњи концерат овогодишњих матуранткиња, није преварио, али ја бих рекао да на њему сем ученика и ученица овд. ср. школа није било — ни наставника нп родитеља'. Или зар да школска власт, као што треба и мора да буде, има у својим рукама и под својим надзором овај посао својих ученика, зар би се могло десити оно, што се одиста десило, (и што се држим, могло само код нас десити) да на једном концерту, који су београдски матуранти приредили у једној нашој варогаи у унутрашњости један матуранат подвргне својој „огатрој критици" (читај: грдњи) и школу, и њене уредбе и наставнике. „Ми смо се, причао је после директор, скаменили од чуда и нисмо знали шта да радимо. ПроФесори се заузели код грађана да концерат походе, проФесорска је колегија, тако рећи, узела концерат под своју заштиту и своју моралну одговорност, а кад тамо, ми смо од нашег дојучерашњег ђака, пред оноликим светом, дочекани најгрубљим изразима и сумњичењима." Али, изгледа, да и ово још није најгоре. Ја нисам могао да проверим све оне неповољне гласове који су се чули после скоро сваког матурантеког путовања: те овде је било свађе, тамо злоупотреба; онде опет остало неплаћених рачуна; једно путовање није, не знамзбог чега, извршепо, те су новац. прикупљен за путовање, ђаци између себе поделили итд. И нека су све то само гласови, нека је од свега тога само нешто истина, па је опет ружно и не сме да буде. А свега тога не би било нити би могло бити, да ствар матурантског удруживања и свега онога што с тим и уз то иде, непосредна школска власт не напушта и не испушта из својих руку. Нека ђаци раде, али нека раде под надзором и уз руковођење својих наставника. Све се то још ради под школским кровом и школа се томе не сме чинити невешта. У опште, рекао бих, цео овај посао треба ставити на са свим другу и друкчију основу. Ако државна школска власт, непосредна и она виша, налази да ових путовања, ових ђачких екскурзија по ужој и широј отаџбини треба да буде, онда се она мора постарати и за њихово извођење. Тај се посао мора изводити систематски и с пданом, а не остављати све случајностима и дечјој памети. Ст. Л. 1 У једном извештају о овогодишњпм шдодским свечаностима у Швајцарској (Самоуирава , Бр. 152 од ове год.) стоји за женевску вишу женску школу ово: „лосле иодне је била приређена игранка, на војој су само учеиице имале ириступа". „Упоредите ово са концертима и игранкама које приређују ученице наших ср. школа, које махом доходе само ученици и уч.енице без родитеља и наставника, па вам лепше илустрације наше бриге о васпитању школске омладине, не треба.