Просветни гласник

528

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

веже своје Фразе у кратку оралну композидију". — 0 овоме се не може дискутоватд. све је на свом месту, алд ако је логдчно да се развдја резоновање, тако је дсто корлсно да се вежба меморлја. Навдкавајмо децу да нрдчају, да доведу у ред своје ддеје, алд тако дсто вежбајмо дх д поред свега тога, да ..напамет знају" д да дословце знају многе дефдницнје. Доцнпје дзвесне науке, између осталих математика, тражиће знања тежих деФиниција: треба да наши ученици буду сдремни да те деФннпције разумеју и да их заиамте. * Кажњавање. — Треба лп кажњаватд? Како кажњавати? То су деликатна пптања којима се занима Г. О-агсш у свом интересантном чланку. Најбољи је без сумње онај учитељ којп што је мање могућно употребљава казну, али нема никога на свету којп би је могао сасвим потиснути. Ма како привлачне лекције, згодно употребљено и лепо распоређено време, нису ппак у стању да увек учине децу мирнима. Деца још увек пмају ум и свест у развдтку. Учитељ треба да споља утисне на деци известан правац и да казни водећи рачуна п о величини погрешке и о карактеру дечјем. Без сумње груба наредба, казне пзречене на брзу руку, дуго мучење и грђење могу донекле донети мира и ћутања, али у исто доба и мржње према учитељу и школп. У овом случају васпитач је промашио циљ, јер није нојмио да казна ствара рану коју ваља што пре изгладити. Добар учитељ зна шта му ваља радити. Кад је казна пзречепа и издржана тада му се ваља поразговарати с кривцем, објаснити му разлог зашто је кажњен п „тада се с њим спрпјатељити". Ученик ће тада појмити и разумети да му нико не жели зла. и да га сви воле. Његова ће се свест Формирати у додиру са поштованим васпитачем који „има права да отвори рану, зато што је зна и залечити". * Жива класа живих језика —■ Извод из конФеренције ко1'у је одржао чувени проФесор берлинског универзитета Минсћ на конгресу у Цнрдху. Последњпх година врло се много дпскутовало о методама наставе жнвих језика; препирка изгледа да нп сад није довршена. Важно је пре свега утврдити и подсетити се да је најбоља метода она: која ће помоћи да учинп разред, који језик учи, што живљим. Настава туђих језпка није ни до данас успела да се потпуно ослободи свога књишког карактера. Нека је реч само о читању илп експлпкацији писаца „ученик је врло ретко доведен до тачнога везивања између текста и израза; литерарне и поетске одлике појединих комада ишчезавају у монотонији и сувотш... док међутим разред тражи да разуме стварне нагласке полазећп од душе, у место да остане прикован за штампано слово." Жива настава међутим не претпоставља као преку потребу код наставннка много спољашњих покрета, много гестоиа или речи. „Са директном методом постојп нарочита опасност... видети наставника нарочито у вишим разредима, да врло много говори па чак и са талентом а да не примећује да га ученицп једва прате." Оно што чини разред живим састоји се нарочито у иерсоналности наставниковој. Он треба да уме „да пробуди способност и да крене на рад." „Ако он нма поред ове техничке сигурности ризницу пријатнога карактера, нека гледа да је сачува и да је пусти нека зрачи око њега неосетно; ако томе дода извесну количину мирне радости, нешто мало хумора, ако по срцу свом воли децу д познаје њдхову психологију, и напослетку ако је способад да се лрдближи својим ученицима, тада ће иматп највећега изгледа да видп како му је таленат крунисан успехом".