Просветни гласник

Н Е К Р 0 Л 0 г

1247

сокообразован човек знао је колнка је вредност просвете и њеног најпречег и најноузданијег средства — школе. Зато је још 1 септембра 1892 год. одлучио да и материјално номогне свом народу у његовом кудтурном нреображају. Он је нредао Министарству нросвете и црквених послова 12.000 динара у 120 српских државних лозова 3% а у намери: „да помогне да школе напредују и све савршеније буду; желећи да се брже развија умно и физички народ из кога сам поникао", како то он вели, „да људи што срећнијп буду. да се умно и морално усавршавају". Али, чујте на што да се троши његов новац, како је он желео. Он вели „да се од добивеног интереса од лозова издају награде онима који напишу најбољу тему : о понрављању и усавршавању наставног плана и програма. Имајући у виду наставне планове и програме свију образованих народа у теми би се имало нарочито објаснити каквих школа треба имати. Шта треба учити у основним школама и какав циљ да постижу? Какав циљ да постижу средње школе и шта треба у њима да се учи ? Па онда: шта треба учити у стручним школама и каквих Факултета да буде и т. д. Теме ће се расписивати сваке шесте године, јер мислим да наставне програме не би требало и не могу се мењати сваке годипе. Ако буде велики главни капитал услед добивено каквог главног згодитка и услед тога био и велнки интерес, могу се, прем^ увиђавности љтди који просветом рукују, и раније пре шесте године темат' раснисивати и награђивати; а могу се и овоме слични темати раздавати којим би се нросвета и умни развитак унапређивали и морад у народу ; подизао". И доиста, све су ово питања о којима морамо вазда, а особито од данас, трезвено размишљати, да би сјајне победе оружја наших јунака биле што светлије и вечите. Ко да не пожали смрт доброг човека, који је овако топло осећао за српску просвету, жарко љубећи свој народ, коме је и он хтео да и на овај начип припомогне, ка.ко вели у свом писму Мииистру просвете, кад му је нредао своју уштеђевину, намењену за добро српске просвете и лепше будућности Србинове?! Пок. д-р Иван Лазаревић, родио се у Губеревцима, срез космајски округа београдског, 29 маја 1854 год. Медецину је свршио у Бечу и за доктора целокупног лекарства промовисан је 25. октобра 1889. г. Д-р Дазаревић бпо је и предавач у нижим гимназијама у Смедереву и Горњем Милановцу, и у овоме положају служио је једну годину и 4 месеца. Војску није служио, али и у првом и другом српско-турском рату био је добровољац. У рату од 1885. г. бпо је лекарски помоћник као санитетски поручик. а доцније имао је чин резервног санитетског капетана I кл., у коме чину био је све до данас. Као лекар служио је прво у Аранђеловцу и то као срегки лекар, од 1. новембра 1889. г., затим од 22. јуна 1896. г. као Физикус округа ужичког, па округа крајинског, од 9. Фебруара 1897. г., па округа нодринског од 2 августа 1898 год. Марта. 9-ог године 1905. постављен је за секретара министарства унутрашњих дела, где је остао до 26. априла 1906. г.. када је постављен поново за Физикуса округа. ужичког, али ускоро затим стављен је у пензију, 16. априла 1907. г. 1891. г. путовао је у Чешку да проучи уређење и лековитост чешких бања, а 1894. г. у Рим на медецински конгрес.