Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛ1УГА

79

на нове жртве, које су неопходне за сваку реФорму. Али се свуда почиње да увиђа да страсне али годе речи не помажу ништа, те се ирилази стварности, рачуна се с придикама које постоје и после таквог хладнијег суђења увиђа се да и у данашњем стању има по нешто доброга. Све старо уништити и онда створити друго — показује се све више као нецелисходно. Место тога, ради се на проширењу, побољшању, унанређењу онога, што већ постоји. Можда овај преокрет долази у добро време, а можда и не, тек се у педагошким круговима почиње већ с иронијом да говори о „нешшдној реФормној ларми". И оштре стреле сатире, којима су гађани заступници тако зване „старе школе," враћају се и погађају нападаче, вели наведени нисац 1 . Због те „реакције" бојати се да и ог.равдани захтеви не остану неостваренн. Најновији покрет тежи за споразумом, „изравнањем" супротних мишљења, захтева, предлога. Заступници његови у Швајцарској и другим земљама захтевају да васпитач никако не жртвује срећну садатњост детета ради неизвесне будућности. Нека дете учи само оно што према својим урођеним и стеченим особинама и подобностима мало може да схвати. Избор градива, који се обзире на доцнији позив васпитаников или на систематичну обраду једног научног предмета, погрешан је. Погрешан је и уобичајени начин учења: дете не треба само пасивно да прима и у најбољем случају да ионавља, што је научило; чак оно треба и само да прерађује, преживљује градиво за учење. Због тога учењем мора сам себи поставити задатак и сам тражити пут ка циљу. Хоће ли и на који ће начин он дати израза својим доживљајима, сиоредна је ствар; моделовање, писаљка, кичица, иокрет, изговарање, певана или писана реч, стоје му на расположењу. Са пуно одрицања одступа учитељ; ранији вођа постаје слуга, који гледа да се што је могућно брже учини излишним. Школска дисциплина отпада: човек будућности треба у слободи за слободу да буде васпитан. 2 Цео овај значајан реФормни покрет не наилази у Швајцарској на велико одушевљење као нпр. у Француској. Швајцарски недагози верују (они можда с иравом) да се учитељство наших дана часно труди да све наведене захтеве оствари и да то мора признати сваки ко није засленљен својим нредрасудама. Оно се не само нрема својим снагама «тара за телесно напредовање својих ученика, него се сада више и боље но раније обзире на њихову особитост, на њихове потребе и права, а особито при обради наставних метода и планова. Васпитач зна данас да васпитањем учи само оно што хо&е; зато га у свакој нрилици подстиче на питања, покушаје, хотење и поступање. И школску дисциплину оставља он, кад год је могућио, разреду. Али нотпуну слободу у кретању педагози у Швајцарској (где. уосталом, свет изгледа — < *■ 1 Јаћгћисћ, 1908. 1 Јаћгћисћ, 1909.