Просветни гласник

406

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Викнем грлом штс могох најбоље. Двор Вожества помрачи Србскога. Сима употребљава олтар у смислу религија: На Христјанства приниетн Олтар... Исто чини и Његош. Карађорђе је тек по „Србијанци" могао постати Његошу онолико драг и познат. Он је и ту усвојио Симин израз кад каже: Марса Србског и младога Феба Закри мрачна тополска гробнида. Нико није умео до те мере усвојити стил. и манир — као Његош од Симе. „Ха, помислим..." на/1ази се и у Симе и у његова ученика. А обојида су пуни архаизама. У Његоша су и Феб и Ереб, Еол, Јеликон, Парнас, Аполон, Јупитер, Марс, Јунона, Титан и т. д. Није их морао научити само у Симе, који је, опет, прву и главну поуку из Митологије нашао у „Телемаху" као што ни сам не крије — али је Његош по Симину кажипуту ишао даље. Његош прво штампано дело своје посвећује „Србин Србском роду своме" — по Симину маниру. Слични су им и други постуици, н. пр. са „цензором" Драгом Драговићем. Па и у судбини дела имају сличности: обојица су главна дела хтели посветити кнезу Милошу, а — нису тога учинили; и Сима и Његош имају у рукопису изгубљених спевова. Две најбоље песме првог дела Његошева — „Црногорац к свемогућему Богу" и „Заробљен Црногорац од виле" у делу „Пустињак цетињски" — и мислима и начином певања и изразима упућују на Симу као на књижевни образац Његошев. Сима има песму у којој захваљује на части у Трсту — Његош такођер песму у којој захваљује на гозби у Боци. Сима слави Обилићево јунаштво: „Што ће срца разбречават' људска" а Његош иева: „Да витештвом прса набрецају". У Симину „Обилићу" глас из облака поручује; „Госиод благи смилов'о се драги „На молитве преусрдне твоје" а у Његошеву „Горском Вијенцу" коло поје: „Бог се драги на Србе ражљути"...