Просветни гласник

408

ПРООВЕТНП ГЛАСНИК

И мртвило текар васкресење, Кад и цветак неиомјестан живи; Јасногласје нигда не престаје, Како тварца славопоје виси Уз обвитке све безбројне љестве, Од бездушна чак до бесилотнога; Кад и роса наспорава звездам' И сјајање и значеље вишње, Те да чоек узалуд је овђе! У животу на празнику Творца, И у храму свога свештеничства!...? Не зна кад је че бивао нитко, II одзнаје да не биват' вјечно !... К себи с' вратив иак у аерси тјесне, Расматрао ђе се аомјестило То његово... чему / свијет мало, Луч светога у гнојазнп зам'ко За осинув да дивније сјаје, И увјери да свуд свагда јесте; Тек уздахну а од свега срца: „Мог ја отче, будп твоја воља! „Благоволеј твој слушат ми гласа, „Сав ћу простор облетјет' без крила, „И океан сухопјешан проћи, „Вјечну л' бездан испуњати пјесмом!" У искушењу сам рећи: ко зна да ли се за овај ембрио идеје, из кога се, можда, почела извијати „Л.уча", не да с правом рећи баш Његошевим речима: Удар нађе искру у камену, Без њега би у камочајала! А да је Његош, кад наиђе на лепу слику или идеју која му се у душу упије, позаимао исте ствари и од сама себе, показује и овај пример. Познато је како је у „Горском Вијенцу" објаснио иостанак Црне Горе: Што утече испод сабље турске, ИГто на вјеру праву не похули, Што се не хће у ланце везати, То се збјежа у ове планине, Да гинемо и крв проливамо, Да јуначки аманет чувамо, Дивно име и свету свободу.