Просветни гласник

456

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

има за евоју лепоту да захвали и ванредно богатоме речнику, којим је Готје располагао. За нове духовне тежње и, нарочито, за нове сензадије, које дотле нико још није покушао да изрази, нронашао је Готје нове речи. Али се није на томе зауставио. Имајући и ретко осећање за леиоту речи, он је стварао и уносио у језик само лепе речи. Гечч, вели он, имају у себи, и независно од смисла што га садрже, једну нарочиту лепоту и вредност; као драго камење, које још није израђено нити у огрлице, гривне и прстење намештено. Има речи које су као диаманат, саФир, смарагд или рубин, других — што кад их протремо светлуцају као фосфор ; и није лак посао изнаћи све ове речи. (Предговор ЦвеКу Зла). Као Готје, и Бодлер и Хередија су располагали обиљем и разноврсношћу речника. Они се обраћају свим наукама и свим занатима, па у њих позајиљују потребне терминс, којима после дају нов смисао и нову вредност, богатећи тако језик и чинећи га снособним за изражај ма каквог осећаја. Бодлер је, на пример, успео да магијском моћи свог стила изазове чак и сензације мириса. Банвил је пак тражио речи ретке, које тако рећи играју пред очима; његов језик блиста и скакуће у исти мах. Па и сви остали парнасовци су имали осећање тачности и усавршљивости Језика. Синтактичке и стилске погрешке биле су неопростиме песницима Сенакла.

* * * Да сведемо. Оно што је Нарнас порицао у романтизму, то су били плачевна сентименталност и нехат према уметничкој Форми, који су постали несношљиви код разобручених и нсдаровитих ученика Ламартинових и Мисеових. Иначе, узет у целини, Парнас нроисходи непосредно из романтизма, представљајући његову иозну и прецветалу цвасг. То је био још увек романтизам, само са више брпге за облик, за версиФИкацију која се прелива и која је беспрекорна. Парнас је осудио личне нзлнве, па ипак остао у основи врло личан. Он није био исто што и реализам, пошто је иреображавао стварност у смислу Депога. Сенак.1 није имао ничега заједничког са књижевноа „школом", изузев одржавање и развој неколико романтичких принципа. Док је романтизам био негативан, представљајући у главном реакцију дотадашњој класичној књижевности, Парнас је више позитиван, показујући нове практичне тежње за стварањем и слаб интерес за иразним теорисањем. То је био један скуп песника, одушевљених пре свега за пластичку лепоту и ритам иесме. Но скуп се овај убрзо растурио, и најразноврснији таленти, од којих је он тренутно био састављен, пођоше за мигом својих оригиналних идеала и упутише се нравцима често супротним. „Неизбежно расуло — како је то рекао Верлен — које је