Просветни гласник

600

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

тивним и субјективним), њиховии сличностима и разликама (стр. 5—6). То исто важи и за учење о чулним осећајима, чулним дражима и чулним органима (стр. 7— 8). И све то у познатом, доктринарном Вунтовом тону! Бао да је Психологија Физика или Хемија, где су елементи тачно одређени, а све јасно сложено из елемената! Али баш због таквога тона. ова Психологија је, чини ми се, нарочито за нашу публику добро дошла. Јер ко би читаоца, почетника, хтео увести у све огромне (да не речем несавладљиве) тешкоће сваког нспхолошког питања, не би му заиста никад умео рећи нп толико само: шта је Психологија и шта хоће. Уз догматички тон Вунтов одлично нристаје краткоћа Максимовићеве ПсихолоЈије. А заиста није био лак носао овако кратко, па ипак овако добро, изложити веома тешку и много опширнију Вунтову Психологију. Понекад је та краткоћа, чини ми се, на штету Вунтове Психологије. Тако нпр. кад иисац каже: „Ова се појава зове специфична енергија чула'' (стр. 8). Еако то писац просто каже, а како је нитање компликовано, како га је баш сам Вунт учинио компликованим! Еолико се сам Вунт борио иротив т. зв. „Закона сиецифнчних чулних енергија"! С Вунтом разликује писац међу осе&ајима. оиштег чула 4 групе различних квалитета. Али што он говори о оиихтим органским осеКајима није довољно јасно, јер о њима говори засебно, али их — као ни Вунт не схвата као нарочите, од осталих осећаја коже различне квалитете (стр. 9). Врло погрешно преводи писац НеШдћеИ са сјај. Сјај (О-Јапг) је — баш по Вунту — нешто са свим друго, нешто сложено, а не особина простих квалитета вида. Врло просто номиње писац познате три основне и четири главне боје, не дајући нам јасно иа знање, вашто то чини, т. ј. да ли су ио његовом мишљењу све остале боје споредне, из ових сложене, или су у психолошком смислу све боје — као и по Вунту — једнаке, подједнако просте. Ова нејасност, управо нејасна краткоћа, је у толико већа, што иисац мо говори ни о једној теорпјп физиолошког постанка боја: ни о Вунтовој, ни о оним двема најпознатијим п најпризнатијим — Хелмхолцовој и Херингово.ј — ни о ма којој другој. И учење о осеКањима је Вунтово, у свему Вунтово. Тако и иисац нонавља (стр. 13) тврђење Вунтово, да „уз сваки осећај иде и по какво осећање (чуство)" и разликује с Вунтом поред осећања пријатности и непријатности још две класе од њих н између себе различних осећања (стр. 15), што ни обично искуство ни експерименат не потврђују. Уосталом, и сам Вунт је у овом своме учењу имао тако велике критичаре, као што је нпр. Тиченер. За то се ми даље у то нећемо упуштати. И Наука о исихичним сиојевима (стр. 16) : о интензивним (стр. 17) и екстензивним представама (стр. 19) излаже одлично, јединствено кратко и јасно, Вунтово учење. Екстензивне иредставе: и просторне представе чула пипања (стр. 20) и чула вида (стр. 24) и времене. представе (стр. 35) и чула пинања (стр. 36) п чула слуха (стр. 37) израђене су, онет, боље но интензивне. Јер тон диФеренцпје није иисац добро изложио ; бар његов постанак је врло нејасан. Писац каже : „Ако нпр. пропзведемо један трозвук, онда ће се иоред три звука чути и четврти,. који се, као што је речено, ствара у слушном органу". Пре свега, тп тонови не постају само у уху. па зато п Вунт разликује од тих субјективних тонова диФеренције чОЈе-ктивне, којп_ постају ван нашег уха, у спољашњем ваздуху. Алимијеи ип:1че нпшчево тнрђење веома неразумљиво, јор баш у овом случају, кад вЈ* дата трн тона, може (са обзиром; разуме се, на бројеве њихових тре-