Просветни гласник

604

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

она није саио Вунтова већ и других логичара. И подела , г ирема односу између субјекта и предиката:" суд о идентитету, о супсумцији, о координацији итд., је Вунтова (стр. 81). Силогистика (стр. 82—86) је традиционална (Аристотелова, са познатим, најважнијим познијим додацима). Место о ставу довољног основа. изгледа ми боље говорити о принципу довољпог разлога. (стр. 86). За његову примену, принцип каузалитета („закон узрочности") велиписац: „Овај став је врло важан, пошто би без њега овај свет био необјашњив"! Једна можда тачна мисао у једном чудном облику! Да ли из тих речи не треба да се увиди априорност тога принципа сазнања? Методе научног испитивања (стр. 87) и облици научног излагања (стр. 90) су израђене искључиво по Вунту: и анализа (елементарна и каузална), и синтеза (репродуктивна и иродуктивна), и анстракција и детермииација (стр. 88), и индукција и дедукција (стр. 89), п деФиниција (аналитичка и генетичка, стр. 90), и класиФикација (вештачка и природна, стр. 91), и директан доказ, дедуктиван (аиалитички и синтетички) и пндуктиван (стр. 92) и, најзад, апагошки доказ (стр. 93). Тиме се завршује ова веома мала Логика у којој је ипак веома много речено п ако, као што смо видели, није све и добро речено.

Педагогика је, опет, добро израђена, врло добро. Она најзад, овде и јесте главни циљ, а њено најважније средство, њен теоријски темељ, Психологија, је, видели смо, такође одлично пзрађена. Ова Педагогика је много мања али много боља од Педагогике В. Бакића, чије све многобројне махне, у осталом, лечи једна: застарелост. Међу тим, она није гора ни од Педагогике Љ. Протића (друго издање) и ако није, могло би се рећи. тако строго научна и толико стручна као (у том погледу) одлична Протпћева Педагогика. Али баш за то, опет, Максимовићева Педагогика није ни тако једнострана као што је једнострано Хербартовска Протићева Педагогпка, која због те једностраности, због свог сувишног и искључивог ослањања на поменуту немачку педагошку школу, није довољно српска чак ни у своме језику. А Педагогика се заиста не може цресађиватп из једне књижевности у другу као, рецимо, Математика или Физика. Да се у слици изразим: немачка наука о васпитању не може успевати у српском просветном врту, ако се са свим не посрби. Зар наше племе не може и не треба да има свога, самосталног учитеља васиитања? Или је, зар, Педагогика строга наука, једнака за сва времена и за све народе? Нема ни у Максимовића много обзира на наше прилике. И он само ређа уобичајене параграФе један за другим (од а до ж, а до з, а до ђ, и тд.) често тако журно, да се чак и не зауставља на важнијим много више него на спореднијим, од којих је многе, са свим споредне, могао мпрне савести у опште изоставити, пе само без штете по свој предмет, већ на добро његове целине и јединства, на корист — морам се овако изразити — његове научности исто толико колико и његове примене у пракси. Зло би било, кад би сваки васпитач, који се не држи свих тих параграФа, промашио свој циљ! Међу тим, можда баш за то што није тако стручна као Протићева, што је популарнија и јаснија, Максимовићева Педагогика нам је ближа, више наша, више српска. То значи веома много, али тога, понављамо, нема много ни у Максимовића. Хигијена тела (дијететика и гимнастика, стр. 97 —105) је за овако малу Педагогику и сувише опширна, ако и није са свим излишна. И откуд