Просветни гласник

992

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

личним мишљењем које се шири путем новина. Иза сваког диста са одређеном бојом стоји по једна виђена личност која утиче прво на ужи круг својих најбдижих пријатеља, затим помоћу јавне речи и на осталу бројно већу или мању публику. Л.ично мњење нема да претрпи велике измене тим што постаје образад, боље рећи догма, за оне који нису у стању да имају своје властито; оно добија само у снчзи, и ова расте са све већим бројем присталица. Сугестивна моћ даровитог новинара долази у главном од његова дубоког и свестраног познавања публике. Он зна какве слободе према њој може себи да допусти, и по навици да стално ослушкује њене жеље, он уме тачно да погоди кад је чему време. Нарочито брзо осваја мишљење које се најжешће испољава и највише галаме диже. Познато је жалосно својство не само гомиле него и публике да се најлакше даде распалити оним што дражи најгоре инстинкте човечје природе. Безобзирни напади и погрде увек јаче делују него похвале. Измислити велики пррдмет мржње и ставити га на домак публици, ето најкраћег пута да се постане краљ новинарства. А нресто одличног публицисте је најчвршћи, његова влада најдужа; он нема старооти. За шта се такви људи удруже и заузму, то мора да победи. Обраћање душа у маси врши се данас не помоћу узвишене речитости апостола и занетих пустињака, него утицајем новина иза којих је увек по један даровит иолитички писац. Публика је у главиом пасивна; њена акција није друго до реакција на сугериране идеје. А вешт новинар уме да води рачуна о тој реакцији. Он у згодном тренутку уме да изнесе њене жеље као захтеве и да примора владу на извршење. То је познати „притисак јавног мњења", који може да се врши како у добром тако и у рђавом правцу. Публика може да буде надахнута племенитим осећањем, да захтева корисне реформе у име неког вишег идеала или утопије, као што може и да се избезуми, да постане преступник из партијског интереса, из подлости, из страха. Но било да сеје љубав или мржњу, она то чини у име јавног мњења које је суверено и као такво неодговорно. Али кад одмах затим овлада у друштву противна струја, питање је ко има да одговара пред судом јавности? Публика зацело не; она се крије у позадини, као невидљива, на далеко растурена гомила. Остају дакле само њени подстрекачи, људи који су истина убацили варницу у лако запаљиву материју, али ипак не морају да буду баш у свему криви за сву штету учињену од пожара. Дешава со, шта више, да и они сами постану његова жртва. Ево како то бива. Новинар прво раздражи своју публику, а пошто она лако губи осећање мере и не иознаје средине између иретеране хвале и најгрубљих увреда, сугерирано раздражење нагло се пење до ступња какав би код издвојене јединке тешко било и замислити. Тада се публика срозава дотле да