Просветни гласник

1194

ПРОСВЕТНИ ГЛАСННК

нарочиха снага душевна која „остварује 1 ' оно што хоће: ставља у покрет моторне нерве, — кад и колико хоће, — одгг. „реализује" предвиђене и жељене представе. Међу тим, ово лзјичко, иопуларно гледиште улази, под разним видовима и именима (нпр. као Џемсов ,,РгаГ Ј ), често и у новије, нарочито интелектуалистичке теорије воље. Различних теорија воље има, може се рећи, веома много, што је и врло појмљиво, кад се има у виду, да су појаве воље, као најсложеније душевне појаве, најмање пристуиачне егзактном, експерименталном посматрању. За то ЈапеГ (ЈЈатотаИзтв рзусМодгцие, р. 470) врло оиравдано примећује, да није само тешко — а ми можемо слободно додати: и немогућно — објаснити природу воље, већ је чак тешко и описати један акт воље, те за то психолози нису ни близу сагласни у питању о томе, шта карактерише појаве воље (за разлику од осталих душевних појава). Међутим, и ако, као што смо већ казали, различних тсорија воље има у ствари веома много, ипак се све оне могу свести у главном на две врсте: на емоционалне и на интелектуалистичке теорије воље. Гледиште, које је овде о вољи изнето, у главном .је једна емоцпонална теорија воље, по којој, пре свега, воља није никаква метаФизичка сила душевна, о којој никакво искуство (одн. емпиријска Наука) не може ништа знати, већ је воља .једно сиецифично сложено емоционално стање, једно душевно стање -сложено из осећања (емоција) која, разуме се, морају увек имати ма какву интелектуалну подлогу, ма какве представе које их и изазивају. По својој психолошкој природи воља је дакле један сложен емоционалан процес: осећања су њени главни саставни делови. Сама та сложеност,' сам начин сиајања тих елемената воље, законитост која при том спајању влада, остаће нам вероватно за навек непозната. Самоје психолошки толикојасно, да је воља један сложен процес осећања која постају радњама. Вољне радње (као радње) развијају се исгина из урођених, невољних радњи, али су вероватно све невољне радње, дакле (као што смо раније казали: бар код човека и виших животиња) и реФлекторне, ирвобитно биле изазиване осећањима, тј. биле су свесне, и ако нагонске. вољне радње, које су се постепено аутоматизирале, механизирале и, као такве (несвесне), наслеђивале. Из нагонских радњи, као најпростпјих вољних радњи, развиле су се, као што смо видели, с једне стране све сложеније, изборне вољно радње, а с друге стране аутоматске и реФлексне. Интелектуалистичке теорије воље можемо с Ђунтом поделити на сензуалистичке, асоцијационистичке, и логичке теорије. По првој теорији воља се састоји у осећајима кретања или напрегнутости, напора (у појединим мишићима), који нрате вољне (нарочито спољашње) радње. Ова теорија има у виду, као што се види, у главном само постанак спђљашњих вољних радњи или покрета, а не психолошку природу воље. Она заборавља уиутрашње вољне радње и за то је непотпуна и не-