Просветни гласник

82*

пмкази н одене

1217

овом ранијем мишљењу, дошао „одлучно до тога резултата, да латински језик ие заслужује те пажности, која му се даје", нпак изјављује, да он није иротивник старим језицима. Он је сад за то, да се ти језици уче Факултативно. Жпвим нак језицима даје он много већо значење, него што бп се то из њогова наставпа плана дало извести. Јер иоред ове школе, која бп радила по том наставном плану еамо пре подне три до четири часа, пма Пушибрк и другу, школу по подне, чоја .је начињена слевим по узору филанатроииста: ту се учи на слободном ваздуху и у игри, па и трећу вечерњу, као што ћемо касније впдети. Пушибрк зампшља ту гаколу на здраву месту педадеко од града, где се ученпцп п мушки и женски, и то свих народности тога града, састају од 1 часа по подне па до мрака. Ту деца у пгри уче језике свога града једпи од других (наизред се говорп увек сачо једним језиком, отприлике као сад у пансионатима), имају ту и школу за играње (народних и салопских игара), па и за војничка вежбања. Писац мисли, да би се деца тим начином ослободила од „танцмајстора из места или из бела света", иа каспије чак и војне службе, — „она једногодишња добровољачка служба могла би сасвим отпасти или претворити се у службу од два месеца највише"(!). „На тпма игралиштима", вели писап наиослетку, „дали би се можда и други послови боље обављатп него у затвореним локалима као н. нр. певање, музика, многи женски ручни рад; не знам ја саде пи пабројати, шта ће се све вреиеном моћи постићи". Чини се, као да Пупшбрк замишл,а, да је ово игралиште заједничко за ученике и основних и средњих школа. И ученици основних школа уче све стране језике онако у игри. Ученици средњошколски са страле, где се не говоре језици тога града, где се гаколују, науче те .језике па исти начпн. С пгралиштем као да је ипак спојепа п нека школа, и то вечерња, јер се од 5 до 6, на п до 7 и 8 увече уче језици систематски, прво живи (од 3. разреда) па поеле (од 5. разреда) и мртви, за опе, који ће ићи на велике школе, Језицп се уче наизредно, т. ј. један за другим, ирво мађарски, па немачки. па латпнскп, па грчки. Којп ученици не уче старе, уче даље друге живе језике или „друго што потребно у грађанском животу". — Како би се то све извело, како би се довела у везу нреподневна пастава, настава у игри и вечерња настава, о томе нам писап не говори, бесумњс оставл,а и то да касније „иракса испостави". Међутим до овога као да неће ни доћи, пишчеве идеје .једва да ће наћи следбеника, јер оне нити су практичне (управ.1>ати толиким масама разнородних ученика!) нити се могу тсоријски оправдати. Ако и идемо за тпм, да рад ученицима олакшамо, не смемо од рада начинити игру, а исто тако и игри морамо оставити да буде то, што је, ако хоћемо да изведемо из ње све користи за телесно и остало васнитање, и не смемо је спојити с радом илн с неким другим споредним смеровима, који би је могли омотати. Као - овај нрви и најважнији део Пупшбркове расправе тако исто и остале делове прати променљив суд. Писац је за нспите, и то за оштре испите. уме да нађе добре разлоге за своје стајалигате, али наводи и такове, које истичу само из рђаве наставе [„тек кад се ученик за испнт спрема, тек онда добије правога иреглода о целом предмету, а то му вреди впгае, него гато је целе године учио п мучио се"(!)]. — Школске књиге треба да издаје држава, — али то зацело није најбољи начин за унапређење школске књижевности, кад се уклања слободна утакмица. Да су многа објашњења