Просветни гласник

ПИСМЕНИ ЗАДАЦИ ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

97

морало утрошити на то да свака обнови у сећању готово сву лектиру и једва изабере какво полузаборављено дело. Нарочито је потребан овакав начин задавања и припремања када се предмет узима из историје књижевности. Ја се још сећам како су ми ученице дванаесто-месечног течаја лепо израдиле тему „Родољупци" од Ј. Сш. Поаовића и данашње наше схвашање иашриошизма (у пролеће 1919), јер се цело дело прочитало и протумачило у школи, и знало се да ће послужити као материјал за један писмени задатак. Изненадило ме како су многе умеле оцртати наше србијанске Нанчике, Милчике, Лепршиће, Жутилове и друге за време последњег рата, и како је на свршетку изнето доста зрелих судова о истинском патриотизму. Али све то претходно посматрање, освежавање раније лектире и проучавање дела, очевидно је нротив навика оних наставника који воле импровизације у задатку, и уживају да саопштење наслова удесе као да врше ноћни препад у рату. Тема за гтисмени задатак све до последњег момента остаје код њих тајна са седам печата, као да сваког месеца доживљујемо по једну писмену матуру. Но ја мислим да није ни потребно ни психолошки оправдано узрујавати ђаке на почетку иначе тако краткога часа — ма он трајао и сат и по — и одмах за тим захтевати интенсивну сабраност за рад. Наставници који уживају да саопштењем наслова запрепасте цео разред, по свој прилици заборављају да и нама старијим, ако ћемо писати јасно и документовано, увек треба опширних и свежих обавештења, и да сам позитивни дух данашњег времена свуда потискује неодређена уопштавања и недокументовану импровизацију. Сем тога, школски задатак није производ уметничке инспирације ни оригинално дело за стицање научничког ауторитета; није чак ни оно што је на крају свега школовања писмена матура, него обична и редовна месечна вежба за књижевно изражавање мисли и логично везивање параграфа у једну складну целину. Нашто онда увијати га тајанственошћу и правити од њега страшило? Међутим, било да се ђаци обавесте и документују раније или да до последњег тренутка остану у недоумици, главно је не пропустити потребна упућивања на самоме часу. Ако се то уобичаји једанпут и код нас, онда би наставник могао с пуним правом захтевати више логике и стила у најстаријим разредима. Онда би наши ђаци заиста научили да састављају и да се књижевно изражавају, и не би доцније, пошто положе матуру, зазирали од писмених саопштавања, јер не знају ни како да почну ни шта да ставе на крају, ни чиме да испуне средину. III Трећи део мога предавања тиче се исправљања задатака. Од више уобичајених начина, ја ћу да изложим овде само два, за које се поузПросветци Гласник, I књ., 2 св., 1920, 7