Просветни гласник

7* '

ПИСМЕНИ ЗАДАЦИ ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА 99

љају као сметња доцније, када су и по наставном програму и по узрасту ђачком на реду важније и теже ствари. Интересантно је знати ко се показује код нас тако немаран спрам писмене наставе у нижим разредима. Да ли они којима је српски језик стручан предмет, или само наставници којима је силом наметнут ради допуњавања прописаног броја недељних часова? Ја о томе нисам распитивала, и радо ћу претпоставити да сви они рђави а непрегледани задаци међу старим хартијама тиште савест нестручњака који су примили српски језик што су морали, те настојали да избегну бар досадно и дангубно исправљање писмених састава. Довде би, дакле, ишло све лепо. Ми стручњаци опрали бисмо руке. као понтијски Пилат и сву кривицу бацили на нестручна лица, — другим речима, на старије и моћније од нас, који незгодним расноредом наставничког особља стварају рђаве предаваче српског језика од наставника иначе добрих и чак врло добрих у својој струци. Међутим, не бива увек тако. Српски језик могу предавати и у нижим и у вишим разредима стручни наставници а да успеха у писменој настави ипак нема па нема. Зашто ? Зато што је они не цене колико треба, него је деградирају на посао нижега ступња, сматрајући да ни избор теме ни задавање не заслужују велику пажњу, и да исправљање као нарочита метода рада са ђацима у опште и не постоји. Но баш ту, код исправљања, има готово највише тога што стално и много смета. Јер и да претпоставимо добар избор теме и план за рад, слабо ће то користити ако ученик у сваком реду прави граматичке и стилске грешке и сеје интерпункцију насумце, а нико му не каже да тако не ваља, нити га на конкретном примеру учи како треба да буде. Зато је неопходно утврдити једанпут на који начин би ваљало удесити исправљање задатака, да не бисмо увек, од првога па до осмог разреда, морали требити граматичке, и само граматичке грешке. Исправљање је сасвим друге природе него задавање, и ту би се могла створити извесна правила обавезна за све наставнике који предају српски језик. Та правила не мислим ја овде да диктирам, него ћу показати само како поступам са својим ученицама, уз напомену да сам ту још увек на путу тражења нечега бољег, што значи да не истичем никакав пример за углед. Сваку правописну грешку у задатку ја одмах исправим, а неприкладне изразе и рђаве реченице само подвучем и захтевам да их ученице накнадно исправе саме. Не могу се похвалити да су те исправке увек добре, али су несумњиво корисне као вежба. Док прегледам текст, ја исписујем грешке о којима ћу да говорим у разреду, Избор зависи од тога какву лекцију из правописа и синтаксе морам ђацима да дам. Намерно кажем овде морам, јер сматрам то као знак ненормалног стања што се : и у најстаријим разредима задржавамо толико-на правопису и синтакси. Час одређен'само за исправљање почиње читањем и критиком