Просветни гласник

Рад на заштити деце

101

ничку сирочад, и ништа више. Тек овај велики рат и његове страховите последице побудили су пријатеље наше младежи да на широј основи отпочну рад на заштити деце, првенствено ратничке, а затим и деце у опште. За пример су им служиле западне државе, у којима је још пре ових ратова постојало читаво законодавство дечје и основано мноштво најразличнијих институција, у циљу да узму у заштиту децу осталу без својих природних заштитника, и да узму у заштиту децу у опште од рђава утицаја околине. Тако је њих рат затекао са извесном предспремом да прихвате и да брзо и лакше реше питање о заштити ратничке сирочади, чији се број попео до невероватне висине у свима зараћеним земљама. Нас је, на против, овај рат нашао потпуно неспремне за то, јер нисмо имали ни законе , ни установе, ни искуства за решење овога проблема. Уз све то дошао је и крах државе, који је уништио и онај ембријон, оне две-три установе које су требале да послуже за полазну тачку нашем раду. Ми смо, дакле, морали све испочетка. И не само то, но наш је почетак пао у најтежим приликама, на рушевинама наше ослобођене државе! Први покретач и организатор заштите деце код нас на широкој основи јесте Др. Милош Ђ. Поповић. Још почетком 1916, далеко од отаџбине, у Марсељу, у Француској, разговарао је писац ових редова о томе питању са Др. Поповићем, који је већ онда имао у неколико формирано мишљење о решењу дечјег нитања у нас. У току те године Др. Поповић је написао и један нацрт закона и покушао да заинтересује за њега меродавне факторе, али у томе није имао успеха. Међутим, кад је дошао на службу на солунски фронт, у Воден, дала му се прилика да своју замисао у пракси опроба. У Водену је тада био велики број наших избеглица из Битоља и околине. С њима је био и велики број избегличке деце, која су лутала улицама и по логорима и просила, или чинила разне ситне услуге за остатке од јела и крпе од одела. Својом иницијативом и уз помоћ добрих људи, Др. Поповић је јуна 1917 г. ову децу луталице, на путу пропасти : и физичке и моралне, скупио и основао за њих нарочити логор, обезбедио им исхрану, и дао им занимање. Отворена је одмах основна школа, приређиване су разне гимнастичке вежбе, а доцније створене радионице за мушку и женску децу. Један део одраслих смештен је затим у артиљеријску радисницу у Седесу, ради изучавања различних заната. То је био почетак, који је дао повода да се 30 новембра 1917 године оснује у Водену, по замисли Др. Поповића, Друштво за Заштиту Деце. Овај покрет у Водену изазвао је затим и сличан покрет у Солуну, где је 17 децембра 1917 г. иницијативом г. Хенрика Лилера, делегата Министарства Просвете, основано друштво Српска Школска Матица, које