Просветни гласник

152

Просветни Гласник

Њима су, док су били живи, звиждали. Оии су умрли не као представници и вође музичкога живота својега доба, него као творци дела „за поколења", и тек данас цео свет зна ко су они били и њихова дела су тек данас на врхунцу. Али они су данас победили с тога што је у тишми јавног музичког живота њиховога доба било неколико просвећенијих, моралом и осећањима виших духова у маси, који су њихово сунце понели у својим очима и својим свесним одушевљењем изнели га, после деценија, на зреник. Број таквих одушевљених и свесних присталица највише уметничке лепоте може да буде велики. Он може да порасте до тога степена да надјача све спекулације и амбиције оних чији су интереси далеко од уметничких интереса. Он шреба да буде тако велики, да би уметност могла да буде на достојној висини, да би прави уметници могли за живота да виде остварење својих уметничких идеала, и да би такви уметници могли постати вође укуса публике. Он може да буде тако велики, ако се са васпитавањем уметничким почне од детињства, на принципу који сам изнео у претходном чланку. Јер тако васпитана публика умеће да тражи јавни музички живот од стила и више вредности, који одговара њеним тајним инстинктима, и репродуктивни представници јавног музичког живота мораће да рачунају са укусом публике којој се обраћају а не, како је то често случај, са неразумевањем те публике. И само на таквим основама јавни музички живот значи последњег, дефинитивног васпитача музичког укуса. јавни музички живот постоји у два правца: у реиродуктивномузичком и у уметничко-естетичком. И један и други су подједнако важни. Један без другога се не дају замислити, као што се ни један ни други не могу замислити без „материала" који пружају композитори. С тога је продуктивна уметност изнад свега, и с тога њој треба да служи и естетичар и репродуктиван уметник: певач, инструменталиста или музички диригент. Они сви постоје ради оживљавања дела уметникатворца, композитора, а не обратно. Кад је тако, онда излази да праве вође уметничког укуса на музичком пољу морају бити композитори и да је дужност првих васпитача музикалног укуса омладине — у школама — да у њој развију свесну оданост уметничким делима оних аутора који гледају у будућност. И затим: да је дужност практичних извођача јавног музичког живота да сав интерес посвете делима таквих аутора и да никако не скрену са пута поштене уметности, јер би тиме повели странпутицом и оне који од њих очекују последњу реч у погледу музикалног образовања. А уметничка дела будућности су уметничка дела општечовечанске вредности. Према томе уметничка дела будућности не налазе се само у садашњости, у резултатима савременог високо-уметничког стварања,