Просветни гласник

160

Просвстни Гласиик

или, као што се то често рекло, „граматички инстинкт". Али само то није доста. Не, није довољно оставити дете његовом инстинкту; заблуда је хтети очекивати од не знам какве милости озго да француска граматика, тако сложена и тако фина, уђе цела у детињу главу конверсацијом, ма с каквом пажњом она била регулисана, Доиста, треба оставити дете што дуже у додиру са страним гласовима и речима, и то би била груба педагошка грешка увести од првих часова граматичко објашњење. Али излази ли одатле да не треба никад чинити апел на интелигенцију детета, никад не вежбати његово резоновање, као што су погрешно држали извесни теоретичари директне методе у Француској? Ја то не мислим. Долази фаталио један тренутак када је потребно обратити се резоновању ученика, рећи му граматичко правило које је он, и не слутећи, примењивао, у кратко привући његову пажњу на граматички механизам француског језика. Али сад се поставља једно питање. Хоће ли та правила бити казана на матерњем или страном језику? Немазбора, није немогуће наћи, на страном језику, једну формулу довољно лаку да је и почетници могу разумети. Али ће се овде српски ученици наћи пред једном тешкоћом готово несавладљивом: граматичка номенклатура српскога нема, доиста, ничег интернационалног, и, на пример, реч именииа не наличи ни у чем на њену одговарајућу латинску реч супстантив. Зар не би било велике дангубе хтети објаснити младим Србима француску граматику на француском? По моме мишљењу, требало би овде учинити извесна ублажења код директне методе, и, од своје стране, ја не видим никакве незгоде у томе да професор прекине час францускога, да би дао на матерњем језику сва потребна објашњења. На тај ће се начин добити много времена, које ће се далеко корисније употребити натерујући дете да говори и вежбајуни га да пише: најзад, и нарочито, неће се више моћи замерати директној методи, као што се то радило још недавно код нас, да је школа непрецизности. Ја додајем да не изражавам о овој ствари своје лично мишљење, које би било од мале важности; али је факт да сами наши генерални инспектори у Француској, далеко од тога да осуђују професоре који употребљавају матерњи језик да прецизирају граматичка правила, подстичу их на против да продуже тим путем. Лектира, Објашњење. Овом спором, али сигурном методом, ученик ее дакле мало по мало доводи дотле да чита текстове разне садржине. Први текстови служе нарочиТо као примена текућег речника; то су систематска парчад, постепено распоређена, да би се багаж учеников брзо увећао; неколико малих лаких анегдота и песме долазе с времена на време да прекину монотонију ових часова и служе као тема за занимљиве разговоре; онв треба све да буду проучене тако да је ученик у свако доба у стању да их преприча лако и коректно. Доцније, кад ученик има солидну базу у речнику и граматици, про~