Просветни гласник

208

Просветни Гласник;

Један од најспремнијих наших људи у овом предмету, г. Богдан Поповић, казао је извесном приликом да је уметност једна од најважнијих грана људске просвете, и да _би њу требало неговати равноправно са осталим гранама националне културе, с народним образовањем, с примењеном науком и чистом науком' 1 ). Имајући на уму и ту изјаву, човек се и иехотице пита: зашто се у буџету нашег министарства просвете не би одредила кудикамо већа свота за неговање уметности? Међутим, кад би воље и могућности било да се у том правцу нешто уради, једну овећу своту требало би, у први мах, потрошити да се подигне пристојна зграда за галерију сликарских копија и одлива из гипса вајарских радова из прошлости и новијег времена. Тој галерији могла би се, евентуално, прикључити помеигћа за редовну годишњу уметничку изложбу. Остали трошкови, у границама годишњег буџета, делили би се према нарочитом програму што би га имали да саставе позвани стручни људи, министрови повереници, или можда неки савет ас! ћос у одељењу за уметност. Кад би се тако образовао један централан орган за лепе вештине у држави, и тиме испоставило да је државна власт свесна огромне важности ове гране јавног рада за општу просвету, убрзо би се и међу нама појавила и развила она уметничка критика, које данас готово и нема; уметничка књижевност процветала би и међу нама, као што цвета свуда где се о естетичким питањима озбиљна брига води. За уметност се до сада, треба признати, код нас мало урадило, а пгго се радило, то се којекако радило. Сад је дошло време да се пропуштено надокнади, и свако ново оклевање било би грешно, Знатан број старијих уметника, скупа са уметничким подмлатком, стоје нам на услузи. Ако људи на управи јавне ствари увиде свој позив и своју дужност, прилика је да ће их у томе подупирати и сам народ, негујући јаче уметнички обрт који је у нас, може се казати, још у колевци. Главно је, међутим, да се свему томе увиди потреба и да се одважно ступи на посао. Прегаоцу — вели стара реч — Бог махове даје, а што је добро започето, то је напола свршено. Буде ли се у нас, Јужних Словена, задатак уметности тако схватио, и пође ли нам за руком да за уметнички рад и уметничке манифестације заинтересујемо наш свет и у њему створимо једну добро расположену публику аматера и штедрих муштерија, прилика је да ће и наша уметничка продукција кроз кратко време коракнути. Отуда ће и наша т. зв. отменија публика —- која зацело не болује од хиперкултуре — извући много користи. Треба само да сви ми који се за ову ствар интересујемо стресемо са себе грешну апатију којом смо заражени. Нарочито људи

') Иенор.: Богдан Поиовић, Огледн из књижевносшп н умешносшп. Београд, 1911, стр. 233,