Просветни гласник

Ђачка Самоуправа

341

да је опише, ми настојимо принудити га да он сам ради, да место туђе главе мисли својом, како би данас сутра постао самосталан у целом свом раду и мишљењу. Ђачка самоуправа, замишљена као приправа за будућега држављанина, у најужој је вези с опште иризнатом педагогијском истином коју обухвата цигла једна реч: саморадња. И као год што је несумњиво истинит принцип саморадње, једнако је основана на истини и самоуправа. II. Али и ако је држављанско образовање прва и најпреча сврха ђачке самоуправе, није и једина. Осим социјалнога образовања постоји, и ако у најужој вези с њим, и образовање индивидуално. Управо социјално се образовање не да ни замислити без индивидуалнога. Зато и свако дете које хоћемо да учинимо социјалним, дужни смо образовати и као индивидуум. Потребно је ту тврдњу с неколико речи образложити. Познато је како се поједини људи разликују један од другога. Та разлика је толика, те у тако големом мноштву ни двојице људи нема једнаких. Разлика међу појединим људима разабира се већма кад одрасту него док су још мали. Шта више, међу децом нисмо често врсни открити праве разлике, ни телесне ни душевне. И као код два брата близнаца, тако се често варамо у школи замењујући два детета од различитих родитеља због сличних црта у лицу или којега другога узрока. Разлог је тому исти као и код осталих животиња, док су још у заметку. Како је утврдио Хекел, ми нисмо врсни разликовати у заметку сисавца од сисавца (н. пр. заметак миша од заметка пса), ни сисавца од птице или рибе. Па ипак је сва она каснија разлика коју тако лако примећујемо, већ у самом заметку, управо од онога часа чим се завргне, чим се материно јаје оплоди спермијом. И да је нема од самога почетка, не би је било ни после. Само је ми нисмо подобни открити, јер је често пута тако сићушна и незнатна, да нема човечјега ока које ју је кадро открити, па да се наоружа не знам каквим ситнозором. Индивидуално образовање може ићи у два смера: да се неки индивидуум у својем развитку помогне неограничено или с неким ограничењем. У првом случају, образујући неки индивидуум, ми ћемо настојати да се развије по свима својим урођеним способностима, тако да ниједна једина способност не остане неразвијена, и то до оне границе до које се уопште даде развити. Неко н. пр. има способност да се развије као песник. Ми ћемо гледати да тај развитак поспешимо и помогнемо. Али у тога човека није само та једна особина, већ и толико других.