Просветни гласник

10

Просветни Гласник

чалбара, који су радили по свима земљама јужно од Саве и Дунава. Судећи по имену, и помињати Јања молер изгледа да је био Македонац. Изреком се пак помиње да се 1821 године бавио неко време у Србији и радио свој занат „Антоније Вафиполу, молер, Грк из даљних предела" и да „намерава у Пешту свој рад тражити".') Сви су ови живописци били слаби; најбољи од њих нису се иели изнад најобичнијих занатлија. У Србији се у почетку владе Кнеза Милоша није ни знало за други живопис сем црквеног. -) Временом, и то доста рано, јављају се и живописци који су радили ван црквеног живописа. 20 априла 1823 позвао је Кнез Милош „живописца србског у Новом Саду Павла Ђурковића" на неодређено време „ради живописанија" своје фамилије. 3 ) Због формалности око пасоша Ђурковић је морао прећи и бити упућен у Крагујевац тек крајем 1823 или почетком 1824 године. ') Ту је он 19 марта 1824 године завршио слику Кнеза Милоша „у целом стасу телесном"."') Ђурковић је, јамачно том приликом, израдио и слику Кнегиње Љубице, чија се једна копија налазила 1868 године у збирци слика Настаса Јовановића. °) Из аката се види да је Ђурковић тада израдио још и „оживописаније Савкино и Станкино (кћери Кнеза Милоша)" и да је за то добио 400 гроша. 7 ) Сем тога Ђурковић је још један портрет Кнеза Милоша „мали, на хартији, тушом начинио" и из Србије однео. Њега је у Земуну копирао Јанаћ Џиковац, а од Џиковца „дијете Јована Ковача". То су, на сваки начин, прве репродукције слика Кнеза Милоша. Видећи ове копије у Земуну, Вук Караџић је желео да умножи слике Кнежеве. Због тога му јавља 3 септембра 1824 године да код себе у Бечу има копију детета Јована Ковача, „но лице није нимало налик на Ваше, само су хаљине налик". Уз то му каже да се из свега види да „ће Ваш портрет или Ђурковић или други когођ издати (макар како)

Ј ) Држ. Арх., К. К., Дел. Прош. 12 септембра 1821, 1250. 2 ) У Стеријиној драми г Београд некад и сад" износи се како је једна примитивна Ееограђанка, пошто је провела много година у унутрашњости, дошла своме сину у Београд, V госте, па спазивгаи портре свога унука почела да се крсти и да говори: „Помози, Боже, дај свако добро и срећу." На примедбу своје упуке да је то Велимиров портре, она одговара: „Нисам јошт видела своца Белимира". 3 ) Дрх. Арх., К. К., Дел. Прот. 1823. ') Држ. Арх., К. К., Дел. Прот. 15 децембар 1823, Д? 2312. '■) Запис на овој слиди гласи: „У КрагуЈевцу, марта 21, л^ша 1824 изжпвописалв Павле ГмурковнчЂ, жишелв карловачкп Сремст^мг, Сербскогћ православногћ в$ронсповедашл' 1 (Вукавшн Ј. Петровић и Никола Ј. Петровић, Грађа за Исторпју Краљевпне Србнје , II, стр. 111). У запису са ове слике, који је саопштио Ј. Вујић, датум је 19 марш, а и иначе је запис нешто мало другојачи ( Пушешествпје I, 163). Оригинал је овс слике био додније својина Краља Милана. Мала њена копија налази се испред друге кп.нге Грађе за Историју Краљевше Србије од В. и Н. Петровића. ") Гласннк С. У. Друшшва 23, 64. 7 ) Држ. Арх,, К. К, Дел. Прот. 21 март 1824, С94.