Просветни гласник

54

градила. Г. К. даље тврди да су већ око 1500 год. пре Христа асирски краљеви владали над Вавилоном и Еламом. Међутим, између Асирије и Вавилоније водила се борба кроз цело време старије асирске државе (од 15.-8. в. пре Христа); у 12. в., и то само привремено, пао је већи део вавилонске територије у асирске руке, а тек средином 8. века Вавилонија је заузета. По г. Костићу лидијски новац звао се електрон. У ствари, електрон је била легура злата и сребра од које се лидијски новац ковао. Погрешно је тврђење да је под разним грчким хегемонијама свака потчињена држава сачувала своје законе и своју управу. Јер н. пр. по свршетку пелопонеског рата, при завођењу спартанске хегемоније атински устав измењен је у олигархијском смислу, извршна власт дата је у руке 30 тирана, бирање чиновника било је укинуто, и т. д., а у другим државама тако исто су демократски устави замењени олигархијским. Г. Костић тврди да је Арбела на Тигру, ма да је она, према карти, удаљена од Тигра око 50—60 км. О весталкама г. К. наводи како су се оне заветовале да се неће никад удавати. Међутим, оне су морале остати девојке за 30 година, колико је трајала њихова служба богињи; после тог времена могле су тражити да се врате у грађански живот. По г. Костићу, предлог Тер. Арсе био је: да се суспендују сви чиновнички положаји и да се власт повери децемвирима који ће израдити законе; по Момзену пак тај је предлог гласио: да се одреди кемисија од пет људи ради доношења закона; тек доцније, када је, после дугогодишњег патрицијског отпора, тај предлог начелно усвојен, донета је одлука да се одреде не пет, већ десет лица, и да се извесне установе суспендују. Такође је нетачно тврђење да су лукумони били етрурски племићи; тај су назив носили краљеви етрурских варошких држава. Римски пораз у Каудилском кланцу убраја г. К., како изгледа, у „песничке приче"; међутим га најбољи познаваоци римске историје (н. пр.: Момзен, X. Шилер, Низе) сматрају за историјски догађај. Напротив, докле г. К. тврди да је Регул уморен у Картагини страшним мукама, ти исти историчари сматрају мученичку смрт Регулову за легенду. Сасвим је несрећно испало тврђење да је Ханибал, у путу за Италију „успео да се дочепа највишег врха Алпа"; јер Ханибалу тешко да је и на ум падало да се са војском и слоновима пење на Монблан, већ је ударио, како се обично узима, преко Малог Св. Бернхарда. Исто је тако несрећно и тврђење да се Сиракуза, пошто су је Римљани заузели, „никад више није подигла из развалина"; јер она постоји и данас (и може се наћи на свакој карти Италије), а о њој је још Цицерон, дакле кад је већ била у римским рукама, писао да је она највећи и најлепши грчки град. Г. К. тврди да је Сенат дао Октавијану, по његову повратку у Рим, титулу императора; међутим је Октавијан имао императорско звање (како наводе X. Шилер и Низе) још од 40 год. пре Христа. Тако исто су погрешни подаци о римској војсци под Августом; јер број