Просветни гласник

197

лшслиоци, књижевници, песницн и научници који су били пуни срца н осећања за страдајући народ, и своју душу и живот давали за његово просвећење и ослобођење. На сгавама пресушујућег немачкога класицизма и још доста валовитога рускога „нихилизма", јави се нова притока која ће убрзо да целоме току даде нов правац. Та нова притока дошла нам је са латинскога запада, из Француске, чији се језик израђује дваестину векова, а чија се умна цивилизација развија самостално и непрекидно више од десет векова, те је, дакле, најстарија у Европи, а несумњиво у многом погледу к најнапреднија. Њени први добро школованн представннцн у нас нису борбени, нису се хватали у коштац са нашим класичарима и реалистама, већ су врло мирно и мудро разлагали своја начела, излагали своју науку и примењивали је на српске књижевне пршшке. Били су тактични, и успели су. Тако је успео наш данашњи академик. Успео је да постане поглавар нове школе књижевника, која ево поиравља наш књижевни језик, марљиво обделава и усавршава све гране књнжевности, и књижевну критику подиже на висок степен. Али, како нема поглавара без опозиционара. ни „новога" без још ,.новијега", то се ево сад „побунио" читав круг „младих" и „новнх" протпв „старих", „застарелих" и „реакционарних". ■ „Нама су већ и сувише досадили сви наши стар!1 ■—пншу „млади" у једном своме књижевном листу, заборављајући да ће и они остарити досадила нам празна имена која остају као имена н нншта више." Али овако спокојно не можемо примити н следеће њихове изјаве: ,.Нама са југо-истока, нама са ћирилицом, дотужала је програмска књижевност и тенденција, која је постала већ и сувише непотребна и досадна, да не речем потпуно банална". Па и рекоше то речима: „Ми патимо од досаднога национализма". Е, ту сад ми стари морамо ударитн у „револт", да се послужим речју којом се они тако радо служе. Ми стари нигда нисмо били шоеинисте: волели смо — осећајући се увек верним синовима своје Отаџбине — осећати и све веће духовне и моралне узајамности са напредним човечанством. Има нас и са душама које, као оно душа нежнога поете Силн Придома, гледајући у звездано небо с планетама и у светлуцаве лзмаглице Кумове Сламе, осећају и замишљају неке своје танке и тајанствене везе са целом васионом. Ми можемо маштати и о Свечовеку ла земљи, али докле се на њој не остварн Друштво Народа са Слободом и Једнакошћу свију народа, докле се на нашем континенту не организују Сједињене Европске Државе, докле у Европи буде наших душмана који се своје националности не одричу, а нашу би хтели себи да потчине, дотле ћемо ми, — срећни од љубавн спрам Домовине, учити и Омладину и домољубљу и човекољубљу.