Просветни гласник

233

језици страни који се највише уче (француски и енглески), веома развијени, мање пластички, више апстрактни, те стога мање подесни за увођење у граматичке категорије. Латински језик ће бити за ово најпогоднији, осим тога он је за наставу засада и најизрађенији, али под погодбом да се у настави вазда има обзира и на иовије тековине у науци о језику. Што се латинекога и у опште класичких језика тиче, ту је потребно што је могућно више ослобађати се предрасуда, и то како оних за, тако и оних против тиХ језика. Вредност класичких студија је несумњиво врло велика и за историјско схватање и за наставу у опште, али то нам не даје право да а рпоп закључујемо да нам стара језици дају што ни један други. Ако су они и богати облицима, ако су лм значења речи и више директна, у непренесеном смислу, с тим још аије речено да су они једино погодни за увод у граматичко-логичко образовање. Сви су језнци погодни и за тај циљ, и за то имамо одлично «ведочанство у томе што се у француским и енглеским школама (у основним и другим, у којим нема страних језика) тај циљ заиста и по•стизава, при свем том што су ти језици тако оскудни у облицима. Али место спољашњих облика, они имају своју синтаксу, свој ред речи, и тај „унутарњи облик речи" (Вунт) моћи ће такође у великој мери послужити и формалном образовању. Из тога бисмо могли извести захтев да учитељи живих језика страних не уче ни језике само као стране језике, него да их уче и онако како се они уче као матерњи језици. За наставу би то могло бити од велике користи. Ми треба да знамо и да сами собом искусимо како и у којој мери сваки језик одговара циљевима који се језичкој настави у опште могу поставити. И свакојако би било од великога интереса када би се и ту оставила заводима потпуна сло■бода да могу и мењати циљ појединим језицима, тако да непосредно теку искуства у свим језицима са свим циљевима. Тако би се могло доћи до сазнања који је језик, сред датих прилика, за који од постављених циљева најпогоднији. Учитељи ће увек бити приморани, као и сви радници у опште, да се служе туђим искуством, то је истина, али им свагда треба дати и мегдана да се о које чему и сами уверавају. Нарочито (засада бар) примена наставнога плана треба да је у знатној мери њихово дело. У будућности ће може бити и читав наставни план бити дело сваке поједине колегије, а поуку за то имамо и сада већ у живим језицима страним, где се они одређују према месним приликама или другим потребама појединих завода. 2. Одбацујући граматичко-логичко образовање, хамбуршки нови филолози не постављају као циљ ни практично савлађивање и умешност у говору, па ни естетичко ни литерарно образовање, негб много шири — разумевање духовне и материјалне културе странога народа. Треба имати при том на уму да се нарочито истиче како упознавање страиог народа треба извести „на основи страног језика", т.ј. да треба