Просветни гласник

*

246 Просветни ГласнИК

одговор деце. Практично искуство доказује обилно да тај одговор не фали никад. Апсорпција, концентрација пажње не јавља се одмах; али се јавља увек после дужег или краћег времена. Обично, рок није никад дужи од три недеље. И кад се концентрација пажње јавила једном, она се јавља увек. Дете постаје свесно да се налази крај материала који га може научити свему оном што оно жели да зна, ма да му је природа тих жеља још тамна. И онда га видимо како пролази кроз сва вежбања. Оно никад не дангуби. Оно искоришћује све своје силе, све своје способности у најпогоднијем тренутку. То ствара онај мир, онај ред који је — у пркос разноврсних занимања —• карактеристика Монтесориних школа, где су деца научила да одговарају на „подстицаје". После једног пре подне испуњеног радом, виде се деца која су уредила ској материал где седе, савршено мирна, с изразом не уморним, но срећним. То је лице детета чије су способности биле храњене, лице које човек има „после једног доброг ручка". Оно посматра оне који су још на послу смешећи се са братским осећањем. Оно зна шта они раде. Оно зна шта је радило. Његова јаснија свесг изгледа да избија из самог њега, јер је оно било свој госнодар, јер је оно створило своју сопствену дисциплину. Једна од нарочито срећно нађених ствари у систему Г-ђе Монтесори, јесу њене „лекције ћутања": с времена на време, она тражи од својих ученика да проведу по неки тренутак у једном апсолутном, скоро религиозном ћутању. У педагошкој штампи, нарочиго француској, много се подсмевало тим лекцијама. „Журнал учитеља и учитељица" (Јоигпа1 с!ез шзШиЈеигз е! с!ез тбШиЈпсез) истиче, међутим, двогубу корист од тог „купања у ћутању". После нервознога раздражења које производи једно посматралачко вежбање или каква слободно изабрана игра, неколико минута мира су погребни. У ћутању и непомичности, мишићи се опуштају, раздражени нерви се умирују, грозница образа се гаси. Али, осим срећне наизменичности вежбања и одмора, лекција ћутања пружа једну знатну корист: она почиње васпитање воље. Приморати дете да ћути и да се не миче, то значи научити га да обузда своје нагоне; напор који се захтева од њега је истог рода као напор који је потребно да оно учини да не удари свога друга, да не украде једну воћку у воћњаку, да остане мирно у болесничкој соби. Може се судити о моралном прогресу који је остварило једно дете кад је у стан.у да ради савршено такво вежбање. Г-ђа Монтесори изложила је сама прииципе своје методе у својој дивној књизи „Научна педагогија", с којом ћемо ми упознати потанко наше читаоце у једном од идућих бројева нашег листа.