Просветни гласник

324

Просветни Гласник

осећају виших потреба, већ читају једино да се забаве, па зато траже поглавито књиге које ће - њихову машту јаче да надраже, или читају без извесног реда и плана. Да тако не буде, и да ове књижнице буду у истини праве школе за народ, потребно је да у свакој буде стручно лице, које ће по извесном- систему руководити народно читање, и тако управљати народним просвећивањем и помоћу народних књижница. Само тако имаће оне велике вредности, особито кад су у њима одабране 'књиге, у истини понос и бисер из народне литературе, па донекле и из светске. А и за овај посао најпозванијц су учитељи и свештеници. Учитељи дакле треба да су књижничари, који ће моћи давати потребна упуства народу у читању и контролисати: има ли и колико добити од читања. Сем њих, за овај посао с успехом се по селима могу употребити једино још свештеници, особито кад би народне књижнице биле поред цркава — где не могу бити у школи — у црквеним кућама. У сваком пак случају, ради већег успеха потребно је да и у овоме послу буде узајамности између народних учитеља и свештеникаЛеп пример за ово био је пре неколико година у Читлуку, срез азбуковачки, где су при цркви два учитеља и два свештеника, по нашем предлогу, основали књижницу за народ. Овде је потребно напоменути да издавање књига из књижница буде у време које је најподесније за грађане, што зависи строго од месних прилика; тако, по варошима, то се може радити свакога дана увече после завршеног рада, а у селима недељом и празником. У свакој књижници ваља да су при руци књиге, географске карте, часописи и слике, које се не дају на зајам, да их може сваки разгледати кад му је потребно. Тим самим већ је наглашена потреба да уз књижницу буде и читаоница за народ, која није то исто што и читаоница за ученике, исто тако као што су књижнице за ученике, за учитеље и за народ три различите ствари. Читаоница за народ није што и књижница. Књижница садржи књиге које појединци узимају и носе да читају код своје куће, па и то можда у заједници, то јест један да чита а остали да слушају, или их читају више чланова породице редом. Њен задатак је дашпе да се стара за домаћу лектиру грађана, Међутим, читаоница прикупља грађане на једно место, где им се ставља на расположење лектира да је читају, а не да је носе кући. Читаоницу су назвали „духовна гостионица", због сличности с кафанама и гостиоиицама, где се људи скупљају из других, познатих разлога. Можда је зато и дошло да су читаонице обично смештене у механама, што је сасвим погрешно. И читаонице за народ треба да су у будуће у школским зградама, једно због књижничара, који ће бити и читаоничар, а и с тога што се оне узајамио допуњавају с књижницама, па треба и да су заједно, а да и не наводимо друге разлоге.