Просветни гласник

4>ункцнја Васпитања у Животу

организоване, и то у погледу њихових спољашњих дејстава тако да спољну околину саображавају унутрашњој природи човековој, а у погледу унутрашњих дејстава тако да унутрашњи развитак и организацију човекових снага прилагођују спољним условима за живот. Радње организоване с обз.иром на њихова спољашња дејства сачињавају практичан жибош и рад, а радње организоване поглавито с обзиром на њихова унутрашња дејства, чине васпитање. У ону прву групу спада, поред спољашње практичн еактивности, још и оно мишљење и посматрање које је с њом проткано, па и сам научни рад, који је, истина, организован тако као да је сам себи циљ (јер тако најбоље успева), али који у ствари ипак служи практичном животу. — У другу пак групу спадају не само радње учења, вежбања или играња, које сам васпитаник врши, него и сав онај помоћни рад наставника и васпитача, који учениково самоваспитање прати и управља. Овде даље спадају све слободне уметности (лепа књижевност, позориште, музика, плес, сликовне уметности), затим спортови, свечаности, забаве и све оно у животу што не тежи неком спољашњем, практичном резултату, него једном унутрашњем, васпитном дејству. Само, овде то васпитно дејство не треба замишљати као ширење поука и обавештења, него као развијање енергије, гипкости и финоће духа и као неговање „духовне пробуђености", која се састоји у будноћи и употребљивости извесних резервних сиага свесног живота. Међутим, и практична делатност, и ако организована с обзиром на њене спољашње резултате, није без извесних унутрашњих, васпитних дејстава, — нарочито кад је свесна, кад није чисто механичка. И она, дакле, у колико није механичка, развија снаге и способности индивидуе и друштва. Већи део т. зв. породичног васпитања састоји се у васпитним дејствима породичног живота. Огроман део народа добија своје главно васпитање управ на тај начин: у „школи живота". Има особина, као пгго су осећај дужности и личне одговорности, вредноћа и воља за практично делање, које само та „школа" може потпуно да развије, а не она друга, заснивана на радњама које се врше само вежбања ради. Намерно, систематско развијање снага и способности код индивидуе и друштва само је допуна, дакле, оног васпитања Које пружају практичан живот и рад: програм оног првог у вези је с недостацима овог другог. Обе ове групе васпитних утицаја скупа сачињавају образовање (у ширем смислу) и имају као резултат образованосш индивидуе или друштва. И тако, крајњи циљ васпитања, за нас Србе, Хрвате и Словенце, јесте одржање и напредак нашег националног живота, а његова функиија развијање и образовање наших националних снага и способности. Д-р ВИЂЕНТИЈЕ РАКИЋ