Просветни гласник

350

Просветни Глаеник

Пре свега Буде констатује ?да је експериментална педагогика сразмерно нова тековина у области педагогике, те отуда, вели он, није могуће предсказати њено будуће развијање. Факт да се она сада налази у процесу формирања, објашњава разноликост мишљења о њеној суштини и будућности. Тако, на пр., док једна страна тврди да експериментална педагогика представља нешто ново што има да педагогику постави на сасвим нове и здраве основе и да је направи универсалном науком, дотле друга страна сасвим одлучно тврди да експериментална педагогика до сада није дошла ни до каквих значајних резултата, и да је највише што јој се може признати то да је успела да експериментално потврди неке истине које су још одавна постављене од интуитивне педагогике. Према Буде-у ни једно ни друго мишљење није тачно: истина лежи као и обично, вели он, у средини. Буде налази да је литература о експерименталној педагогици сразмерно врло богата и разноврсна, те би тешко било разликовати значајно од незначајног. При свем том он признаје да је до сада било и да остаје као најважније дело из области експерименталне педагогике Мојманове „Лекције за увод у експерименталну педагогику". После овога увода Буде приступа суштини питања. Он мисли да је данашња експериментална педагогика само посебна грана експерименталне дечје психологије и у суштини није ништа друго до један прилог дечјој психологији, који се тиче дечјег душевног живота за време школовања. Ипак, са овом карактеристиком експерименталне педагогике Буде не мисли тврдити да је дечја психологија течевина последњих деценија, како би се то могло помислити; на против, он држи да је чак и емпириска дечја психологија, на којој се заснива садашња експериментална педагогика, много старија: оне обадве одавна постоје, дело су векова, а не деценија. Прве почетке дечје психологије и емпириско образложавање педагогике треба гражити код Енглеза и Француза, у учењу Лока и Русоа. Лок учи да при васпитању пре свега треба имати у виду дечју природу и способност, а Русо у предговору свога „Емила" изречно каже: „Почните боље проучавати ваше васпитанике, јер је сигурно да их никако не познајете!" Прави, пак, оснивач дечје психологије је немачки професор Д. Тидеман. Његове заслуге за дечју психологију су у тесној вези са покретом филантрописта, који тежаху да путем посматрања проникну у унутрашњост човечјега духа и да открију његове особине. У специјалноме органу „Педагошка испитивања", они постављају себи задатак да прикупљају најразноврснија опажања, јер само таква опажања „могу бити најбољи материјал на коме се за низ столећа може засновати најсигурнији васпитни снстем". Да би доказао тврдњу да су филантрописти правилно схватили задатак, Буде цитира један извадак расправе проф. Вецеда (рођ. 1747),