Просветни гласник

Кроз Стране Листове

373

Да не треба вређати достојанство учитеља, упућујући му, пред његовим ученицима, примедбе поводом његове наставе и његове методе, то је без мало догма. Дешава се чак да та догма ставља инспектора у врло незгодне положаје. Кад чује да се предаје каква нетачност, треба ли да ћути и да је својим ћутањем потврди у духу деце? или треба да говори и да упропасти пред децом учитељев ауторитет? Нема учитеља који не пристаје уз другу алтернативу и који не очекује од свога инспектора да жртвује истину ради његовог самољубља. Али да ли има много учитеља који поштују дечје самољубље ? Колико сам пута чуо да се каже гласно о неком детету пред инспектором: „То је један заостао дечко", „То је један анормалан дечко", „Он је последњи ђак у разреду", „Не могу ништа да учиним с њиме", „Тврде је главе", и т. д. Онако исто као што болнички лекар, пред ученицима са клинике, — али и пред болесницима, — гласно изјављује: „Ово је један леп случај туберкулозе", „Озбиљна прогноза", „Фаталан завршетак"; или набраја, у једном лаком али несигурном пророчанству, разне фазе еволуције болести. Мисли ли се да су наши ђаци глуви? да најинтелигентнији не разумеју пресуду која се изриче противу њих? Зар им она не убија храброст и не убеђује их да је сваки напор узалудан? И, чак ако они и заслужују ове строгости, мисли ли се да је хумано презирати пред њиховим друговима и морално мучити јадна бића која имамо мисију да одгајамо? Декоришимо наше учионице! Наставници основних и средњих школа — пише Р. Еберле у „Школи и животу" (Т'Есо1е е!: 1а ује) — почињу да увиђају потребу украшивања својих учионица. Али да ли они поступају увек добро при томе? „Под изговором да се декорише разред, облажу се зидови сликама које представљају машине, отворене трбухе у којима кључају црева, огуљене и крваве људе, лобање с отвореним мозгом, алкохоличаре с бесомучним гестовима, и т. д." Али такве слике су сушта негација идеје о декорацији једног разреда. Неразумевање проистиче из предрасуде да декорација постоји сваки пут када се успело да се прикрије голотиња зидова, или да се да разреду тако звани „школски" изглед, освештан традицијом, а који је, у ствари, супротност животу и љупкости... Када би се, међутим, наставници надахњивали, с једне стране, правим циљем који треба постићи, и, с друге стране, карактером детета, могли би се очекивати бољи резултати. Циљ који треба постићи, то је, пре свега, допринети остварењу естетичког васпитања наших ученика. Ставимо дете у додир с оним што је живо, да би му улили љубав и поштовање спрам живота. Пренесимо љупкости и чари природе у наше мрачне кавезе, у виду цвећа распв-