Просветни гласник

492

Просветни Гласник

дискутовани код њих од филозофа чију висицу погледа није нико премашио, били су решавани од управљача једне од највећих царевина које је свет познао. Ту се налази један извор искуства и мудрости из кога ми не можемо никад сувише црпсти. 5. Остаје још један аргумент у корист класичара, на коме би било невешто сувише инсистирати, али који међутим има неке вредности. Искуство је показало да је класична настава изврсно васпитање карактера; очевидно, треба дати овде речи „класичан" сав њен смисао, и не ограничити се на проучавање грчког и латинског. Тим поводом, треба читати једну књигу која нам долази из Америке, и коју је написао Д-р А. Ф. Вест, професор на Университету Принцетону, Уа1ие о/Чће С1аз$к$ („Вредност класика")- У њој су сведочанства великог броја истакнутих људи из Америке: државника, пословних људи, научника, правника, лекара, инжињера, писаца. Њихови закључци су сасвим отворено у корист класичних студија. Овде се поставља питање о преводима. То је један аргумент који се често употребљава противу грчких и латинских студија: могућно је, кажу, да се оно што је битно у класичној култури асимилује преко превода. Нема сумње, у том тврђењу има тачнога. Преводи нам дају факта која се налазе у старим делима, и допуштају нам тако да из њих извучемо бар један дао користи које смо горе споменули. То је, у осталом, истинито и за друге језике; па ипак, који је борац за живе језике који би тврдио да је могуће стећи европску културу преводима? Међутим, преводи с модерних језика су обично ближи оригиналу но што су преводи с грчког и латинског. Слабост ових последњих долази нарочито од тога што стари језици имају нечег јачег и више творачког. Онај који чита Плутарка и чак Тит-Ливија у пребоду, не губи много, али шта би дали најбољи преводи Хомера и Есхила, Херодота и Тукидита, Платона и Аристотела, Виргилија, Хорација и Тацита? Превод је нарочито користан за онога који има извесно познавање језика ; он га води, надокнађује непотпуно знање или заборавност; он може бити верна служавка текста, али, одвојен од њега, он је само једно тамно и унакажујуће огледало. Ексаерименшална педагогија у Немачквј Француски педагог Роже Кузине — од кога, у овој свесци, доносимо чланак „Модерна педагогија" — пише у „Школи и Животу" (Т'Есо1е е! 1а У1е), о немачкој експерименталној педагогији, између осталога, следеће: Историја експерименталне педагогије у Немачкој почиње у исто време и на исти начин као и у Француској, Белгији и Италији, око 1895, и то истраживањем мера примењених на ученике. Као што се радило на другим местима, тако се и у Немачкој узимала најпре школа таква