Просветни гласник

0 Предлозима за Реформу Средње Школе

581

неколико пута. Међутим, то питање је данас у жижи педагошких интереса — ако се тако може рећи — и школа будућности извесно ће да буде школа обавезнога ручног рада за омладину оба пола. Но ручни рад, ма у ком обиму и форми, претпоставља велике материјалне издатке ради отварања школске радионице и набавке материјала за дрворез, моделовање, фотографисање, итд. — већ према томе шта се одабере; а код нас увек је тако да се просвета задовољава само „скромним делом онога чиме се располаже". Зато смо и доспели дотле да у појам неизводљивога и неостварљивог, поред читаве серије пројеката из педагошких листова, урачунамо и сам школски закон. Иначе, зна се да у законске параграфе не улазе идеални планови и жеље за далеку будућност, него тек оно што мора да буде. На пример, нема у нас ниједнога школског закона, а да не садржи параграфе који од прилике овако гласе: „Свака школа мора имати подесну школску зграду с потребним школским намештајем, библиотеку, кабинете, лабораторије и потребна наставна средства." „Министар је дужан постарати се да се израде добри уџбеници за све предмете у средњој школи." „Наставници се могу премештати само по молби. Они су дужни да предају самб оне предмете за које имају стручну спрему." Итд., итд. Како те законске наредбе наше највише просветне власти лепо звуче, и где би нам био крај када би све то заиста морало да буде! Али, школски закон далеко је код нас од тога да регулише праксу, него је пракса обично удешена тако да демантује закон. После нових предмета, а као трећа важна реформа, био би предлог за продужење школскога часа на сат и по. До душе, у Начелима нема о томе ни спомена, а ни у целој осталој грађи за реформу школе. Но да ли би се могло спровести начело саморадње у новој школи рада, ако распоред часова и даље остане исецкан и шарен као данас ? И шта се, најзад може учинити у три четврти, када треба заинтересовати^ђаке и створити нарочито расположење у разреду за сваки предмет? А питање је да ли бисмо и ми старији пристали, када смо у својој соби, да за једно пре подне променимо пет предмета рада. И колики је само замор за наставника ако мора издржати пет пута по три четврти часа за једно пре подне, и пет пута мењати предмет или одељења. Ђаци то имају да издрже свакога дана. Једина олакшица је што они могу бити на часу а да и не раде, јер по данашњем систему, наставник је у разреду главни и најактивнији фактор, па се он, сасвим природно, највише и умара. Распоред са, продуженим радним временом изгледао би овако: Први час: од 8 до 9'30