Просветни гласник

666

мишљење није ништа друго до „васпостављање сагласности између надражаја и против надражаја у психолошкој области, тј. између треперења нерава, који не реагирају више непосредно на просторно-телесне супстанцијелне промене", док се „код других чула дешава непосредно изједначење у материјалном преобраћању штофа". Не улазећи даље у ово схватање, навешћемо још само закључак до кога он долази, и по коме би се „психичка статистика свела на један још много мањи број него статистика врсти у царству биљака, те да је довољно утврдити основне штофове у духу природних људи, па да се из тога објасни органски пораштај сваке мисаоне зграде, ма колико многострано и разноврсно да је ова развијена у току цивилизације на земљиној кугли" 1 . На овај апсурдан начин била је једној принципијелно тачној мисли о једнакости основних радњи душевног живота, која се свуда појављује, одузета у напред свака могућност за даље разрађивање. Никад се неће успети да се постави каузални однос између „елементарних штофова у духу природних људи", које статистика има да одреди, и даљег духовног рашћења. Примени природњачко-научне методе на душевни живот није задатак законодавство у душевној области. Кад би ово последње било могућно, имали бисмо једно угодно решење проблема о суштини душевног живота: помоћу хемијских формула могли би се и најкомпликованији душевни процеси с непогрешивом тачношћу одредити из њихових елемената. Да је Бастијан тако нешто мислио, види се из наведених места. И много обазривије истраживање сличних законитости, као што то бива у такозваној физиолошкој психологији, није показало никакве успехе. Великим тековинама новога доба у схватању природних догађаја користимо се и ми, да дођемо до правилног схватања душевног живота и сагласног посматрања целокупне стварности. Међутим, постоји могућност да се то постигне, а да се душевне појаве не изводе из материјално-физиолошке основе. Јер физиолошка психологија није досад имала срећу да објасни прелаз из физичкога у психичко, а да при том не мора да уводи стваралачке моменте. II Окружен природом, на чије је предмете и процесе упућен ради одржања своје егзистенције, изводи примитивни човек разне радње, при којима мора да посматра, тј. да опажа и мисли, али није потпуно свестан о односима између предмета који стоје један поред другога, нити пак о односу свога ја према спољнем свету. Сви његови душевни покрети, његова интелигенција, лукавство, умешност, не иду најзад даље од потребе за одржавањем. И ако је свака од ових радњи праћена мишљењем, јер и „најпростије разликовање и везивање предмета наше

') Тамо, стр. 71.