Просветни гласник

Кроз Стране Листовк 687

Зато кад сам, у четрдесетој години, осетио потребу да изиђем и.ч скровитога кутка у кбме сам дотле живео па обалама Ганговим, да бих учинио нешто корисно, одлучио сам да васпитавам децу. Међутим, ја нисам држао да имам неки нарочити таленат да ух учим, али ми је иагледало да ћу имати тајну да их учиним срећнима. Истину рећи, нико није имао поверења у мене. Ја нисам имао пи университетског степена, нити икаквих одликовања. Сматрали су ме за човека ванредно мало практична, који не зна ништа да ради до да прави стихове. Ја сам се потрудио да живим, с петорицом дечака које су ми поверили, у животу. Васпитање у правом смислу долазило је у други ред. Па прво место долазио је наш заједнички живот, наше другарство. За мене, доиста, дете до дванаест година живи много више иодсвесним животом но јасном свешћу, и што је важно, за време његових ирвих година, то није да се његово памћење напуни знањима која ће му бити присутна у духу, но да се његова подсвест прожме лепотом нри додиру са живом природом. Ја сам, у нашој школи, нисам никад предавао ништа друго до језике н литературу. Ја немам уверења да вам покажем, али могу вам рећи да их предајем добро. Моји ученици су ми рекли да сам био најбољи нрофесор језика кога су икад имали. То долази без сумње од тога што сам заљубљен у речи. Реч је за мене жива као цвет или лептир. Свака реч им^а своје преливање, свој сјај, своју суптилну драж. То ми допушта да предајем добро све језике које знам. Једног дана дошао ми је био у посету један инспектор с Университета у Калкути. Застао ме је био где читам с дванаестогодишњим дечацима Шелиеву Химну духовној леиоти , и зачудио се кад је видео како читам с децом један текст који фигурише на програму гимназија и университета. Међутим, ја не држим да треба да учиним детињастима ствари које износим деци. Ја поштујем децу, и она ме разумеју. Човек може предавати само оно што воли. Боље је ћутати, ако човек не воли оно што предаје. Треба предавати тако исто само оно што има за вас извесну тајну. Ја сам то рекао својим пријатељима магематичарима. Они ће предавати добро таблицу множења само ако је воле. Има их, без сумње, који имају љубави за њу. За мене, она је уписана на круничним листићима цвећа и на жилицама лишћа; и не знајући, лептири је преносе на својим крилима. Ја сам то рекао мојим пријатељима професорима математике, предложивши им да се користе тиме у својој настави. Они су слегли раменима и рекли су за моје идеје да су „фантазија". То је без сумње што они нису песници, као што ја нисам математичар. А међутим, ја остајем убеђен да човек предаје добро само оно што има за њега поезије.